Čovjek koji je razumio ljudeЧовјек који је разумио људе
Danas se navršavaju 84 godine od smrti Svetog Leopolda Bogdana Mandića, rođenog Novljanina koji je najveći dio života proveo u Padovi.Данас се навршавају 84 године од смрти Светог Леополда Богдана Мандића, рођеног Новљанина који је највећи дио живота провео у Падови.
Danas se navršavaju 84 godine od smrti Svetog Leopolda Bogdana Mandića, rođenog Novljanina koji je najveći dio života proveo u Padovi.
U njegovoj biografiji mnogo je važnih datuma, ali je za ovu priču važniji talenat po kojem je ostao upamćen: umio je da razumije ljude.
Dolazili su mu noseći ono što su čuvali samo za sebe. Pred njim nisu morali da glume snagu niti da skrivaju lične neuspjehe. Znao je da odvoji postupak od osobe i ostavi joj prostor da se promijeni.
To nije bila popustljivost. Iza tuđe greške prepoznavao je strah, nesigurnost, stid ili nemoć. Takav odnos prema čovjeku rijedak je u svakom vremenu.
Leopold Mandić rođen je 12. maja 1866. godine u Herceg Novom kao Bogdan Mandić.
Rodni grad napustio je u mladosti, a svešteničku službu najvećim dijelom obavljao je u Padovi, gdje je preminuo 30. jula 1942. godine. Za sveca je proglašen 1983. godine.
Herceg Novi njegovo ime čuva na dva mjesta: katolička crkva posvećena Svetom Leopoldu nalazi se u Starom gradu, dok je park koji nosi njegovo ime u centru, kod Pošte. Još važnije, ono podsjeća na vrijednost koju Herceg Novi može da njeguje kao dio sopstvene tradicije: da se o čovjeku ne donosi konačan sud na osnovu njegovog najgoreg trenutka.
U gradu u kojem se ljudi poznaju, susreću i dugo pamte jedni druge, razumijevanje nije mala stvar. Ponekad je upravo ono najveći znak ljudskosti.
Данас се навршавају 84 године од смрти Светог Леополда Богдана Мандића, рођеног Новљанина који је највећи дио живота провео у Падови.
У његовој биографији много је важних датума, али је за ову причу важнији таленат по којем је остао упамћен: умио је да разумије људе.
Долазили су му носећи оно што су чували само за себе. Пред њим нису морали да глуме снагу нити да скривају личне неуспјехе. Знао је да одвоји поступак од особе и остави јој простор да се промијени.
То није била попустљивост. Иза туђе грешке препознавао је страх, несигурност, стид или немоћ. Такав однос према човјеку риједак је у сваком времену.
Леополд Мандић рођен је 12. маја 1866. године у Херцег Новом као Богдан Мандић.
Родни град напустио је у младости, а свештеничку службу највећим дијелом обављао је у Падови, гдје је преминуо 30. јула 1942. године. За свеца је проглашен 1983. године.
Херцег Нови његово име чува на два мјеста: католичка црква посвећена Светом Леополду налази се у Старом граду, док је парк који носи његово име у центру, код Поште. Још важније, оно подсјећа на вриједност коју Херцег Нови може да његује као дио сопствене традиције: да се о човјеку не доноси коначан суд на основу његовог најгорег тренутка.
У граду у којем се људи познају, сусрећу и дуго памте једни друге, разумијевање није мала ствар. Понекад је управо оно највећи знак људскости.