Gerasim Petranović – vladika koji je Savini ostavio staze i gostoljubljeГерасим Петрановић – владика који је Савини оставио стазе и гостољубље
Na hramovnu slavu manastira Savina obilježeno je 120 godina od smrti episkopa Gerasima Petranovića. Savini je ostavio uređenu Dubravu, obnovljeni konak i primjer čovjeka koji je ugled pokazivao služeći drugima.На храмовну славу манастира Савина обиљежено је 120 година од смрти епископа Герасима Петрановића. Савини је оставио уређену Дубраву, обновљени конак и примјер човјека који је углед показивао служећи другима.
Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice danas je proslavljena hramovna slava manastira Savina. Nakon Svete arhijerejske liturgije, koju je služio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije sa sveštenstvom, u porti je održan pomen povodom 120 godina od upokojenja episkopa Gerasima Petranovića.
Čovjek koji je osmislio savinske staze
Kada je 1855. godine kao tridesetpetogodišnji protosinđel došao u Savinu sa episkopom Stefanom Kneževićem, zatekao je Dubravu obraslu travurinom i šibljem. Manastirski hroničar zapisao je da se u nju „nije moglo kročiti“.
Očaran njenom ljepotom, Gerasim je o svom trošku doveo nekoliko vojnika iz Novoga. Raskrčili su dio šume i otvorili prve puteve.
Kasnije je, kao episkop sa sjedištem u Kotoru, nastavio da plaća čišćenje Dubrave, otvaranje novih staza i pravljenje „sjedala“ za odmor. Radovi su u manastirskim knjigama detaljno bilježeni od 1875. do 1888. godine. Nekadašnja šikara dobijala je oblik park-šetališta, sa stazama koje su vodile prema manastiru, crkvi Svetog Save i Meljinama.
Tako je postavio temelje Savinske dubrave kakvu danas poznajemo – kao mjesta za šetnju, odmor i susret grada sa prirodom.
Savina je primila i njegovu narav
Jedan zapis sa Velike Gospojine pokazuje kakav je Gerasim bio prema ljudima.
Dok su u manastirskoj porti gorjele lučevi, hodočasnici iz Hercegovine sjeli su za stolove. Gerasim je prilazio svakome, razgovarao sa njim i blagosiljao ga, a potom im je lično počeo dijeliti večeru koju je posluga donosila iz kuhinje.
Na trpezi su bili oriz, čipula, riba, voće i vino. Vladika je obilazio stolove i posluživao goste sve dok svi nisu bili zbrinuti. Tek tada se, umoran, povukao na počinak.
Savina je primila upravo tu njegovu narav – otvorenu, gostoljubivu i okrenutu ljudima.
Gerasim Petranović bio je profesor Bogoslovije u Zadru, propovjednik, pisac i devet godina urednik Srpsko-dalmatinskog magazina. U Beču je nadzirao štampanje crkvenih knjiga, sarađivao sa Vukom Karadžićem i održao govor na njegovoj sahrani.
Kao prvi episkop Bokokotorske i Dubrovačke eparhije organizovao je njene ustanove, osnovao konzistoriju i uređivao godišnji Šematizam, u kojem su čuvani podaci o parohijama, sveštenstvu i životu Boke. Pomagao je škole, prosvjetna i humanitarna društva, siromašne i zadužbine za zanatlije.
На празник Успења Пресвете Богородице данас је прослављена храмовна слава манастира Савина. Након Свете архијерејске литургије, коју је служио митрополит црногорско-приморски Јоаникије са свештенством, у порти је одржан помен поводом 120 година од упокојења епископа Герасима Петрановића.
Човјек који је осмислио савинске стазе
Када је 1855. године као тридесетпетогодишњи протосинђел дошао у Савину са епископом Стефаном Кнежевићем, затекао је Дубраву обраслу травурином и шибљем. Манастирски хроничар записао је да се у њу „није могло крочити“.
Очаран њеном љепотом, Герасим је о свом трошку довео неколико војника из Новога. Раскрчили су дио шуме и отворили прве путеве.
Касније је, као епископ са сједиштем у Котору, наставио да плаћа чишћење Дубраве, отварање нових стаза и прављење „сједала“ за одмор. Радови су у манастирским књигама детаљно биљежени од 1875. до 1888. године. Некадашња шикара добијала је облик парк-шеталишта, са стазама које су водиле према манастиру, цркви Светог Саве и Мељинама.
Тако је поставио темеље Савинске дубраве какву данас познајемо – као мјеста за шетњу, одмор и сусрет града са природом.
Савина је примила и његову нарав
Један запис са Велике Госпојине показује какав је Герасим био према људима.
Док су у манастирској порти горјеле лучеви, ходочасници из Херцеговине сјели су за столове. Герасим је прилазио свакоме, разговарао са њим и благосиљао га, а потом им је лично почео дијелити вечеру коју је послуга доносила из кухиње.
На трпези су били ориз, чипула, риба, воће и вино. Владика је обилазио столове и послуживао госте све док сви нису били збринути. Тек тада се, уморан, повукао на починак.
Савина је примила управо ту његову нарав – отворену, гостољубиву и окренуту људима.
Герасим Петрановић био је професор Богословије у Задру, проповједник, писац и девет година уредник Српско-далматинског магазина. У Бечу је надзирао штампање црквених књига, сарађивао са Вуком Караџићем и одржао говор на његовој сахрани.
Као први епископ Бококоторске и Дубровачке епархије организовао је њене установе, основао конзисторију и уређивао годишњи Шематизам, у којем су чувани подаци о парохијама, свештенству и животу Боке. Помагао је школе, просвјетна и хуманитарна друштва, сиромашне и задужбине за занатлије.