Hitna radiХитна ради
Pozvonili smo kao građani: šta se zaista dešava u novskoj Hitnoj poslije 02.00Позвонили смо као грађани: шта се заиста дешава у новској Хитној послије 02.00
Prethodnih dana Herceg Novim su kružile razne priče, strahovi i zaključci o radu Hitne pomoći.
Čulo se da Hitna ne funkcioniše. Da su vrata zaključana. Da građani i turisti, ako im pozli, ne znaju kome da se obrate. U sezoni, kada grad višestruko naraste, takve priče se šire brzo. Još brže od činjenica.
Izgledalo je kao da ljudi treba da se plaše da dođu u Herceg Novi, jer ako im pozli – umrijeće.
Zato Republika nije željela da nagađa.
Ovo nijesmo provjeravali tako što smo poslali pitanje kao portal i čekali zvaničan odgovor.
Provjeravali smo onako kako građanin zaista provjerava kada ga nešto brine: više puta smo zvali, odlazili, pitali za protokol i tražili uputstvo iz pozicije običnog čovjeka kojem treba pomoć ili informacija.
I zato ovo pišemo mirno.
Svaki put kada smo pozvali, pitali ili provjeravali, naišli smo na dobronamjerno objašnjenje šta građanin treba da uradi, kome da se javi i kako služba funkcioniše kada je ljekar na terenu.
Važno je reći odmah: da smo zatekli drugačije stanje, Republika bi to objavila.
Da su vrata bila zaključana bez odgovora, da protokola nije bilo, da su građani ostavljeni sami sebi, da niko nije želio da objasni šta pacijent treba da uradi – to bi bila vijest.
Ali to nije ono što smo zatekli.
Tačno je da se vrata Hitne pomoći poslije 02.00 časa zaključavaju, ali služba nije zatvorena. Ispred vrata postoji zvonce, a ulaz se kontroliše iz bezbjednosnih razloga, posebno tokom ljetnje sezone.
Prema informacijama koje smo dobili, u novskoj Hitnoj trenutno rade tri ljekara.
Oni i visokoobrazovani medicinski tehničari čine ekipu koja radi u pojačanom sezonskom ritmu, kada se gradu pridruže turisti, veći saobraćaj, vrućina, povrede, hronični bolesnici i sve one situacije koje ljeto donosi, timski i odgovorno.
Da bi sistem bio potpuno rasterećen, nedostaje još jedan ljekar.
To nije malo.
Ali nije ni slika haosa koja se ovih dana stvorila u javnosti.
Kada ljekar mora da izađe na teren, u službi ostaju medicinski tehničari – ili obrnuto. To nijesu ljudi koji „samo sjede tamo“. To su obučeni zdravstveni radnici koji primaju pozive, prate protokol, izlaze na teren i, kada je potrebno, organizuju transport pacijenta u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu – Kotor, Risan ili Meljine.
Dakle, sistem postoji.
Sistem najbolje funkcioniše kada građani razumiju šta je Hitna pomoć, kada se zove i zašto se u njoj radi po protokolu.
Hajde da razjasnimo šta je zapravo Hitna pomoć
Ovdje dolazimo do možda najvažnijeg dijela cijele priče.
Građani često ne prave razliku između Hitne pomoći i izabranog, odnosno porodičnog ljekara.
A razlika je ogromna.
Hitna pomoć nije ambulanta opšte prakse. Nije mjesto za produženje terapije, recept, pregled grla, temperaturu koja traje od juče, krpelj, osip, blažu prehladu ili razgovor od pola sata.
Hitna pomoć postoji za ono što joj ime kaže: za hitno.
Za trenutke kada su ugroženi život, disanje, srce, mozak, svijest, krvotok ili teško povrijeđeno tijelo. Za saobraćajne udese. Za srčane i moždane udare. Za gušenje. Za jaka krvarenja. Za teške povrede. Za stanja u kojima minut može da promijeni ishod.
I tu često nastaje nesporazum.
Čovjek koji je bolestan, uplašen ili zabrinut za dijete prirodno očekuje pažnju. Očekuje da ga neko sasluša, umiri, objasni mu sve i posveti mu vrijeme. To je ljudski.
Ali Hitna pomoć nije organizovana kao ordinacija za smiren razgovor.
Hitna pomoć je sistem trijaže.
To znači da se prvo zbrinjava onaj ko je u najtežem stanju, a ne onaj ko je prvi došao, najglasnije traži pomoć ili je najviše uznemiren.
Zato brz, kratak i direktan pristup ljekara u Hitnoj ne mora značiti neljubaznost.
Vrlo često znači upravo suprotno: da ljekar radi po protokolu, procjenjuje rizik i čuva vrijeme za slučaj u kojem se odlučuje između života i smrti.
Naravno, niko ne kaže da građani treba sami da glume ljekare.
Ako je stanje ozbiljno, ako se čovjek guši, gubi svijest, ima jak bol u grudima, simptome moždanog udara, teško krvarenje, tešku povredu ili naglo pogoršanje bolesti, Hitna se zove odmah.
Broj Hitne pomoći u Crnoj Gori je 124.
Ali ako govorimo o lakšim tegobama, prehladi, kontroli terapije, receptu, bolu poznatog porijekla ili problemu koji može da sačeka pregled kod izabranog ljekara, onda nije pošteno od Hitne očekivati ono što ona nije.
Jer svaki nepotreban dolazak u Hitnu ne pravi problem samo ljekaru.
Može napraviti problem nekom našem komšiji, djetetu, roditelju ili gostu kojem će u tom trenutku ta ista ekipa biti stvarno potrebna.
Hitna radi. Važno je da razumijemo kako radi.
Ovaj tekst nije poziv za bilo kakvo prepucavanje.
Nije ni tekst za uljepšavanje sistema.
Republika ne želi da od ljekara i medicinskih tehničara pravi dekor za tuđe saopštenje. Niti želi da od građana pravi krivce zato što su uplašeni.
Samo prenosimo istinu.
Zato bi možda ovih dana, prije nego što napišemo još jedan komentar, još jednu optužbu ili još jednu gradsku priču, trebalo da se sjetimo da iza tih vrata rade ljudi koji rade odgovoran posao.
I zato im, prije svega, pripada poštovanje.
Sistem je dužan da im obezbijedi uslove za rad, a i mi smo kao građani, htjeli to priznati ili ne, dio tog sistema.
Претходних дана Херцег Новим су кружиле разне приче, страхови и закључци о раду Хитне помоћи.
Чуло се да Хитна не функционише. Да су врата закључана. Да грађани и туристи, ако им позли, не знају коме да се обрате. У сезони, када град вишеструко нарасте, такве приче се шире брзо. Још брже од чињеница.
Изгледало је као да људи треба да се плаше да дођу у Херцег Нови, јер ако им позли – умријеће.
Зато Република није жељела да нагађа.
Ово нијесмо провјеравали тако што смо послали питање као портал и чекали званичан одговор.
Провјеравали смо онако како грађанин заиста провјерава када га нешто брине: више пута смо звали, одлазили, питали за протокол и тражили упутство из позиције обичног човјека којем треба помоћ или информација.
И зато ово пишемо мирно.
Сваки пут када смо позвали, питали или провјеравали, наишли смо на добронамјерно објашњење шта грађанин треба да уради, коме да се јави и како служба функционише када је љекар на терену.
Важно је рећи одмах: да смо затекли другачије стање, Република би то објавила.
Да су врата била закључана без одговора, да протокола није било, да су грађани остављени сами себи, да нико није желио да објасни шта пацијент треба да уради – то би била вијест.
Али то није оно што смо затекли.
Тачно је да се врата Хитне помоћи послије 02.00 часа закључавају, али служба није затворена. Испред врата постоји звонце, а улаз се контролише из безбједносних разлога, посебно током љетње сезоне.
Према информацијама које смо добили, у новској Хитној тренутно раде три љекара.
Они и високообразовани медицински техничари чине екипу која ради у појачаном сезонском ритму, када се граду придруже туристи, већи саобраћај, врућина, повреде, хронични болесници и све оне ситуације које љето доноси, тимски и одговорно.
Да би систем био потпуно растерећен, недостаје још један љекар.
То није мало.
Али није ни слика хаоса која се ових дана створила у јавности.
Када љекар мора да изађе на терен, у служби остају медицински техничари – или обрнуто. То нијесу људи који „само сједе тамо“. То су обучени здравствени радници који примају позиве, прате протокол, излазе на терен и, када је потребно, организују транспорт пацијента у одговарајућу здравствену установу – Котор, Рисан или Мељине.
Дакле, систем постоји.
Систем најбоље функционише када грађани разумију шта је Хитна помоћ, када се зове и зашто се у њој ради по протоколу.
Хајде да разјаснимо шта је заправо Хитна помоћ
Овдје долазимо до можда најважнијег дијела цијеле приче.
Грађани често не праве разлику између Хитне помоћи и изабраног, односно породичног љекара.
А разлика је огромна.
Хитна помоћ није амбуланта опште праксе. Није мјесто за продужење терапије, рецепт, преглед грла, температуру која траје од јуче, крпељ, осип, блажу прехладу или разговор од пола сата.
Хитна помоћ постоји за оно што јој име каже: за хитно.
За тренутке када су угрожени живот, дисање, срце, мозак, свијест, крвоток или тешко повријеђено тијело. За саобраћајне удесе. За срчане и мождане ударе. За гушење. За јака крварења. За тешке повреде. За стања у којима минут може да промијени исход.
И ту често настаје неспоразум.
Човјек који је болестан, уплашен или забринут за дијете природно очекује пажњу. Очекује да га неко саслуша, умири, објасни му све и посвети му вријеме. То је људски.
Али Хитна помоћ није организована као ординација за смирен разговор.
Хитна помоћ је систем тријаже.
То значи да се прво збрињава онај ко је у најтежем стању, а не онај ко је први дошао, најгласније тражи помоћ или је највише узнемирен.
Зато брз, кратак и директан приступ љекара у Хитној не мора значити нељубазност.
Врло често значи управо супротно: да љекар ради по протоколу, процјењује ризик и чува вријеме за случај у којем се одлучује између живота и смрти.
Наравно, нико не каже да грађани треба сами да глуме љекаре.
Ако је стање озбиљно, ако се човјек гуши, губи свијест, има јак бол у грудима, симптоме можданог удара, тешко крварење, тешку повреду или нагло погоршање болести, Хитна се зове одмах.
Број Хитне помоћи у Црној Гори је 124.
Али ако говоримо о лакшим тегобама, прехлади, контроли терапије, рецепту, болу познатог поријекла или проблему који може да сачека преглед код изабраног љекара, онда није поштено од Хитне очекивати оно што она није.
Јер сваки непотребан долазак у Хитну не прави проблем само љекару.
Може направити проблем неком нашем комшији, дјетету, родитељу или госту којем ће у том тренутку та иста екипа бити стварно потребна.
Хитна ради. Важно је да разумијемо како ради.
Овај текст није позив за било какво препуцавање.
Није ни текст за уљепшавање система.
Република не жели да од љекара и медицинских техничара прави декор за туђе саопштење. Нити жели да од грађана прави кривце зато што су уплашени.
Само преносимо истину.
Зато би можда ових дана, прије него што напишемо још један коментар, још једну оптужбу или још једну градску причу, требало да се сјетимо да иза тих врата раде људи који раде одговоран посао.
И зато им, прије свега, припада поштовање.
Систем је дужан да им обезбиједи услове за рад, а и ми смо као грађани, хтјели то признати или не, дио тог система.