Maturanti generacije ’71: Svaka sledeća godina je našaМатуранти генерације ’71: Свака следећа година је наша

Dvadeset dvoje đaka nekadašnje novske Gimnazije „Ivan Goran Kovačić“ okupilo se u restoranu „Olimpija“ u Kumboru da proslavi 55 godina od mature.

Budo je veče otvorio zdravicom, ali ga je bilo teško nagovoriti da zapleše. Kada je društvo već počelo da se razilazi, ustao je i zapjevao Mišovu pjesmu.

Uz aplauz stigla je i podrška školskih drugarica: „Još, Budo! Još, Budo!“

Na njihovo bodrenje odgovorio je džentlmenski i zapjevao još jednu pjesmu. Prijatelji, muzičar i osoblje restorana ostali su da ga slušaju. Nikome se više nije išlo kući.

Sve je počelo prošle godine, kada je Marina Pavlović Čvorović predložila da se školsko društvo ponovo okupi. Pedesetu godišnjicu mature propustili su zbog pandemije, a za novo druženje nisu morali da čekaju okrugli jubilej.
Prošle godine proslavili su 54 godine od mature, a ove su se ponovo okupili i proslavili 55. godišnjicu.

Školske drugarice nisu baš vjerovale da će uspjeti: „Doći će nas troje-četvoro ili niko.“

Marina ih je zamolila da organizaciju prepuste njoj. Toliko je željela da se okupe da je vjerovala da će uspjeti.
Počela je da traži brojeve telefona i adrese, da se javlja školskim drugovima u Beogradu, Novom Sadu i Americi.

Polako je ponovo povezivala razrede. U pripremama joj je pomogla školska drugarica Branka Lučić.

Tako su se drugari ponovo našli na okupu.

Milena, njihova školska drugarica, željela je da dođe. Imala je jednu molbu:

„Samo nemojte da bude ponedjeljak i petak.“

Tim danima ide na dijalizu. Ta molba ih je ganula i dala im još više volje da učine sve što mogu da se okupe i izaberu dan kada bi i ona mogla da bude s njima.

Nažalost, ove godine nije mogla da dođe. Na proslavi su pomenuli i nju i ostale koji zbog zdravlja ili udaljenosti nisu mogli da budu s njima.

Po starom dobrom običaju, Marina je za društvo pripremila carske štangle prema receptu svoje majke. Tokom večeri obilazila je stolove i vodila računa da nikome ništa ne nedostaje.

„Ipak sam sebe smatrala domaćicom.“

Kada je Đuro prvi pozvao drugaricu na ples, sjetila se maturske večeri koju su 1971. godine zajedno proslavili u hotelu Plaža. Tada su sa njima slavili i roditelji.

„Moj otac je živio za to da zapleše svoj prvi ples sa ćerkom maturantkinjom.“

Za muziku je bio zadužen Bato Kontić, a uz njega je zapjevala i Marina.

Druženje je snimala počasna gošća Zorica Drakulić, pa su dio atmosfere mogli da osjete i oni koji nisu bili tu.

 Kada su vidjeli kako se društvo provelo, poručili su:
„Sledeće, kako znamo, dolazimo.“

Većina ih je danas u sedamdesetim godinama. Dogovorili su se da se okupljaju svake godine, jer im je važno da budu zajedno.

„Dok smo živi, zdravi, pokretni, sastajaćemo se, pa koliko nas bude.“

Marina se nada da će im se poslije ove priče pridružiti još neko iz generacije. Svaka nova godina biće prilika za susret.

„Nije 55, nego svaka sledeća je naša.“

Na početku proslave minutom ćutanja odali su počast školskim drugovima i profesorima koji više nisu među njima.

Izvor: Razgovor sa Marinom Pavlović Čvorović
Fotografije: Privatna arhiva / ustupljene fotografije

Двадесет двоје ђака некадашње новске Гимназије „Иван Горан Ковачић“ окупило се у ресторану „Олимпија“ у Кумбору да прослави 55 година од матуре.

Будо је вече отворио здравицом, али га је било тешко наговорити да заплеше. Када је друштво већ почело да се разилази, устао је и запјевао Мишову пјесму.

Уз аплауз стигла је и подршка школских другарица: „Још, Будо! Још, Будо!“

На њихово бодрење одговорио је џентлменски и запјевао још једну пјесму. Пријатељи, музичар и особље ресторана остали су да га слушају. Никоме се више није ишло кући.

Све је почело прошле године, када је Марина Павловић Чворовић предложила да се школско друштво поново окупи. Педесету годишњицу матуре пропустили су због пандемије, а за ново дружење нису морали да чекају округли јубилеј.
Прошле године прославили су 54 године од матуре, а ове су се поново окупили и прославили 55. годишњицу.

Школске другарице нису баш вјеровале да ће успјети: „Доћи ће нас троје-четворо или нико.“

Марина их је замолила да организацију препусте њој. Толико је жељела да се окупе да је вјеровала да ће успјети.
Почела је да тражи бројеве телефона и адресе, да се јавља школским друговима у Београду, Новом Саду и Америци.

Полако је поново повезивала разреде. У припремама јој је помогла школска другарица Бранка Лучић.

Тако су се другари поново нашли на окупу.

Милена, њихова школска другарица, жељела је да дође. Имала је једну молбу:

„Само немојте да буде понедјељак и петак.“

Тим данима иде на дијализу. Та молба их је ганула и дала им још више воље да учине све што могу да се окупе и изаберу дан када би и она могла да буде с њима.

Нажалост, ове године није могла да дође. На прослави су поменули и њу и остале који због здравља или удаљености нису могли да буду с њима.

По старом добром обичају, Марина је за друштво припремила царске штангле према рецепту своје мајке. Током вечери обилазила је столове и водила рачуна да никоме ништа не недостаје.

„Ипак сам себе сматрала домаћицом.“

Када је Ђуро први позвао другарицу на плес, сјетила се матурске вечери коју су 1971. године заједно прославили у хотелу Плажа. Тада су са њима славили и родитељи.

„Мој отац је живио за то да заплеше свој први плес са ћерком матуранткињом.“

За музику је био задужен Бато Контић, а уз њега је запјевала и Марина.

Дружење је снимала почасна гошћа Зорица Дракулић, па су дио атмосфере могли да осјете и они који нису били ту.

 Када су видјели како се друштво провело, поручили су:
„Следеће, како знамо, долазимо.“

Већина их је данас у седамдесетим годинама. Договорили су се да се окупљају сваке године, јер им је важно да буду заједно.

„Док смо живи, здрави, покретни, састајаћемо се, па колико нас буде.“

Марина се нада да ће им се послије ове приче придружити још неко из генерације. Свака нова година биће прилика за сусрет.

„Није 55, него свака следећа је наша.“

На почетку прославе минутом ћутања одали су почаст школским друговима и професорима који више нису међу њима.

Извор: Разговор са Марином Павловић Чворовић
Фотографије: Приватна архива / уступљене фотографије