Njegoš je novski đakЊегош је новски ђак

Mladom Radu Petroviću žitija svetih otaca nisu bila dovoljna. Dok se školovao u Herceg Novom, pozajmljivao je i čitao svjetovne knjige iz grada, zabilježio je kasnije Ljubomir Nenadović.

Na Njegošev dan vraćamo se njegovim školskim godinama na Toploj, koje se najčešće vezuju za razdoblje 1825–1827.

Petar I povjerio je sinovca jeromonahu Josifu Tropoviću, topaljskom parohu, koji je i sam znanje sticao na Savini.

Škola koju je pohađao imala je nekoliko većih stolova i tablu.

U njoj se čitalo iz bukvara, časlovca i psaltira, učili su se pisanje, računanje i crkveno pojanje.

Među učenicima su bili budući sveštenici, pomorci i trgovci.

Radov školski drug bio je Petar Dostinić, Tropovićev sestrić.

Prema njegovom kasnijem kazivanju, još jedan njihov nastavnik bio je fratar iz samostana Svetog Antuna, poznat kao Pjero Prezidente.

Podučavao ih je čitanju i pisanju na italijanskom, kao i računu. Časove je držao besplatno, po sat dnevno.

Jezik koji je učio bio je potreban bokeljskim pomorcima i trgovcima, a pod austrijskom vlašću koristila ga je i lokalna uprava.

O pomorskoj sredini u koju je došao govori popis pravoslavnih domaćinstava na Toploj iz 1825. godine: među odsutnim stanovnicima bilježi 18 kapetana na brodovima. Podatke je objavio Savo Vukmanović u zborniku „Boka“.

Sa svojim učiteljem Rade je obilazio i novska sela. Pratio je Tropovića dok je obavljao parohijske poslove, pa je prisustvovao svadbama, krštenjima, slavama i drugim okupljanjima.

Nenadović je zabilježio i da su neka Radova pisma Petru I bila toliko šaljiva da ih je stric, nasmijan, pokazivao i čitao glavarima.

Iz Novog se na Cetinje vratio sa znanjem, iskustvom i novim knjigama.

Izvori

Savo Vukmanović, „Josif Tropović i Petar II Petrović Njegoš, učitelj i učenik“, Boka, br. 12, 1980, str. 263–264, 271 i 276.

Savo Vukmanović, „Petar II Petrović Njegoš u Herceg-Novom“, Boka, br. 13–14, 1982, str. 338–339. U radu su prenesena kazivanja Petra Dostinića i zapis Ljubomira Nenadovića iz djela „O Crnogorcima“, izdanje iz 1929, str. 121–122.

Vesna Kilibarda, „Njegoševo poznavanje italijanskoga jezika“, Lingua Montenegrina, br. 11, 2013, str. 198–200.

Младом Раду Петровићу житија светих отаца нису била довољна. Док се школовао у Херцег Новом, позајмљивао је и читао свјетовне књиге из града, забиљежио је касније Љубомир Ненадовић.

На Његошев дан враћамо се његовим школским годинама на Топлој, које се најчешће везују за раздобље 1825–1827.

Петар И повјерио је синовца јеромонаху Јосифу Троповићу, топаљском пароху, који је и сам знање стицао на Савини.

Школа коју је похађао имала је неколико већих столова и таблу.

У њој се читало из буквара, часловца и псалтира, учили су се писање, рачунање и црквено појање.

Међу ученицима су били будући свештеници, поморци и трговци.

Радов школски друг био је Петар Достинић, Троповићев сестрић.

Према његовом каснијем казивању, још један њихов наставник био је фратар из самостана Светог Антуна, познат као Пјеро Президенте.

Подучавао их је читању и писању на италијанском, као и рачуну. Часове је држао бесплатно, по сат дневно.

Језик који је учио био је потребан бокељским поморцима и трговцима, а под аустријском влашћу користила га је и локална управа.

О поморској средини у коју је дошао говори попис православних домаћинстава на Топлој из 1825. године: међу одсутним становницима биљежи 18 капетана на бродовима. Податке је објавио Саво Вукмановић у зборнику „Бока“.

Са својим учитељем Раде је обилазио и новска села. Пратио је Троповића док је обављао парохијске послове, па је присуствовао свадбама, крштењима, славама и другим окупљањима.

Ненадовић је забиљежио и да су нека Радова писма Петру И била толико шаљива да их је стриц, насмијан, показивао и читао главарима.

Из Новог се на Цетиње вратио са знањем, искуством и новим књигама.

Извори

Саво Вукмановић, „Јосиф Троповић и Петар II Петровић Његош, учитељ и ученик“, Бока, бр. 12, 1980, стр. 263–264, 271 и 276.

Саво Вукмановић, „Петар II Петровић Његош у Херцег-Новом“, Бока, бр. 13–14, 1982, стр. 338–339. У раду су пренесена казивања Петра Достинића и запис Љубомира Ненадовића из дјела „О Црногорцима“, издање из 1929, стр. 121–122.

Весна Килибарда, „Његошево познавање италијанскога језика“, Лингуа Монтенегрина, бр. 11, 2013, стр. 198–200.