REPUBLIKA HNРЕПУБЛИКА ХН
← HN NjuzХН Њуз
SVJETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJAСВЈЕТСКИ ДАН МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА

Povratak životu poslije depresijeПовратак животу послије депресије

Lična priča čitateljke o oporavku i pobjedama koje često ostaju nevidljive.Лична прича читатељке о опоравку и побједама које често остају невидљиве.

Redakcija RepublikeРедакција Републике 10. oktobar 202610. октобар 2026 5 min čitanja5 мин читања

Zubarka mi je nedavno rekla da su mi desni zdrave. Većini ljudi to ne bi značilo ništa naročito, ali mene su preplavili olakšanje i radost.

Kada sam izašla iz ordinacije, poželjela sam da nekome pošaljem poruku i prenesem šta mi je rekla. 

Onda sam shvatila da bi se čak i moji najbolji prijatelji mogli samo pretvarati da ih moje desni toliko zanimaju.

Prije devet godina, kada sam imala 27, zubar mi je rekao da sam izgubila znatan dio kosti oko zuba s lijeve strane donje vilice.

Takvo stanje, objasnio mi je, obično se viđa kod pedesetogodišnjaka.

Do toga su dovele hronična upala i bolest, a najvjerovatniji uzrok bio je, kako mi je objašnjeno, način života.

A kako sam tada živjela?

Nisam radila i danima sam ležala na dušeku na podu svoje sobe.

Ukućani su bili „ljuti“ na mene. Okvir novog kreveta, koji je trebalo sama da sastavim, još je stajao u neotvorenoj kutiji u ćošku.

Kada bi mi bilo baš loše, krišom bih uzela vino iz ostave i popila nekoliko gutljaja pravo iz boce.

Onda bih ponovo „utonula u san“ na istom vlažnom, zapuštenom dušeku na kojem sam provela prethodnu sedmicu.

Ne, nisam dovoljno često prala zube. Imala sam i ozbiljan nedostatak vitamina D.

To i dalje piše u mom zdravstvenom kartonu: teška depresija, nedostatak vitamina D, problemi sa zubima…

 Pravi vampir, što bi rekli klinci s TikToka.

Kako je sve počelo

Prvi put sam se razboljela od depresije sa 19 godina. Nisam znala šta mi se događa.

U meni se otvorila golema praznina koja je prijetila da me proguta.

Niko mi nije vjerovao kada bih rekla da se ne drogiram, nego da mi je jednostavno teško. A zašto mi je teško, ni sama nisam znala.

Prva epizoda trajala je 18 mjeseci. Poslije godinu dana uzimanja antidepresiva, bolest se povukla isto onako iznenada kako se i pojavila.

Ponovo sam počela da osjećam polet, sklapam prijateljstva, živim, radim, imam seks, plešem, smijem se, vjerujem.

Pet godina kasnije vratila se.

Na svoj dvadeset sedmi rođendan molila sam se da umrem. Samo neka mala, neizlječiva bolest, molim te?

Ne govorim ovo olako. Želim samo da budem iskrena o tome koliko mi je tada bilo teško.

Plašila sam se da sama okončam život, ali sam priželjkivala da se razbolim i da se sve tako završi.

Postoje ljudi koji očajnički žele da žive, a tijelo im to ne dopušta, i ljudi kojima bolest uma oduzima želju za životom, dok tijelo nastavlja dalje.

Dva različita oblika bolesti, a paradoks je u tome što oni koji od njih pate često ne razumiju jedni druge.

Iako je moje tijelo nastavljalo da obavlja osnovne životne funkcije, jedva sam mogla da zamislim da za mene postoji budućnost.

Pokušaji drugih da mi pomognu nisu dopirali do mene.

Nađi posao. Čemu?

Provodi vrijeme s ljudima kojima je stalo do tebe. Od toga se osjećam još usamljenije, jer ne mogu da osjetim njihovu ljubav.

Nije dobro da piješ po cijeli dan. To je jedino u čemu uživam.

Izađi u šetnju i osjeti sunce na koži. Pokušaću.

Tokom druge epizode, kao i tokom prve, uzimala sam propisane antidepresive. Rečeno mi je da ne pijem alkohol dok sam na terapiji.

Taj savjet sam punih godinu dana ignorisala, dok se moje stanje postepeno pogoršavalo: od hladnog ogorčenja što sam uopšte još živa do sve mračnijih misli.

U jednom naizgled nevažnom trenutku, dok sam ležala na dušeku, kroz prozor me  obasjalo sunce. Osjetila sam njegovu toplinu i učinilo mi se da na zavjesi vidim nečiji lik.

Ne znam zašto, ali baš tada sam donijela odluku koju sam u životu morala da donesem nekoliko puta.

Odlučila sam da pokušam da živim, uprkos svemu.

Prvo sam morala da promijenim odnos prema terapiji. Morala sam da joj dam najbolju moguću šansu da djeluje.

Nekontrolisano pijenje i depresija dvije su različite bolesti, a ja sam imala obje. Morala sam da pokušam da zaustavim prvu kako bih liječila drugu.

Za Božić 2016. pošla sam u Crkvu Svetog Spasa i odrekla se alkohola.

Vjera i ispovijest bile su mi važan oslonac, a uz antidepresive moje stanje se postepeno popravljalo. Ponovo sam mogla da izlazim u šetnju, provodim vrijeme s ljudima kojima je stalo do mene i pronađem  posao.

Depresija se povlačila, malo-pomalo.

Oporavak od akutne depresije može djelovati kao da se oblak iznenada razišao. Ali briga o sebi i stvaranje oslonaca koji će nas štititi od novih teškoća ne završavaju se tim trenutkom.

Svakodnevno čišćenje zuba koncem bila je posljednja zdrava navika koju sam vratila u svoj život.

Prvo sam ponovo počela redovno da perem zube i kosu, zatim da vježbam, pa da odlazim na posao pet dana u sedmici.

Onda sam, vremenom, naučila da živim bez antidepresiva, zatim bez alkohola, pa bez cigareta. Morala sam da promijenim ili potpuno napustim i druge obrasce ponašanja da bih ostala dobro.

Na kraju sam skupila hrabrost da se vratim zubaru, odlazim na preglede i snimanja i brinem o desnima.

Novoj zubarki, onoj koja mi je nedavno rekla da su mi desni zdrave, na kraju sam ispričala sve ovo što sada pričam vama.

„Stvarno?“, odgovorila je.

Nekadašnje znakove upozorenja sada primjećujem još samo ja.

U svojim sjećanjima i ponekad  svojim strahovima.

Zahvalnost dugujem i ocu Z. M., svešteniku crkve Svetog Spasa.

Ovu priču podijelila sam sa vama u nadi da će pomoći onima koji još ne razumiju šta im se događa, ali i onima koji patnju svojih bližnjih pripisuju svemu osim depresiji. Obratimo više pažnje jedni na druge. Saslušajmo bez osuđivanja i pružimo podršku, čak i kada ne razumijemo sasvim kroz šta neko prolazi.

Gdje potražiti pomoć u Herceg Novom

U Herceg Novom dostupni su i besplatno savjetovanje i psihosocijalna podrška, koje pruža NVU „Centar za podršku lokalnog i regionalnog razvoja – CeP“, uz podršku Opštine.

Usluga je namijenjena djeci, mladima, odraslima i starijima u socijalnom riziku, uključujući osobe kojima je zbog posebnih životnih okolnosti potrebna dodatna podrška.

Razgovor možete samostalno zakazati pozivom na 069 700 831. Savjetovanje se održava na adresi Stepenište 28. oktobra 5, na prvom spratu.

Prema objavljenim informacijama, termini su radnim danima od 15 do 20 časova i vikendom od 10 do 16 časova, uz prethodni dogovor.

Za stručnu pomoć možete se obratiti i svom izabranom ljekaru ili Centru za mentalno zdravlje Doma zdravlja Herceg Novi.

Kontakt Centra je 069 374 679, gdje možete dobiti informacije o pregledima i zakazivanju.

Centralna zgrada Doma zdravlja nalazi se u Ulici Nikole Ljubibratića 1. Telefon centrale je 031 343 111.

Ako postoji neposredna opasnost da povrijedite sebe ili je nečiji život ugrožen, odmah pozovite Hitnu medicinsku pomoć na 124 ili jedinstveni broj za hitne situacije 112.

Зубарка ми је недавно рекла да су ми десни здраве. Већини људи то не би значило ништа нарочито, али мене су преплавили олакшање и радост.

Када сам изашла из ординације, пожељела сам да некоме пошаљем поруку и пренесем шта ми је рекла. 

Онда сам схватила да би се чак и моји најбољи пријатељи могли само претварати да их моје десни толико занимају.

Прије девет година, када сам имала 27, зубар ми је рекао да сам изгубила знатан дио кости око зуба с лијеве стране доње вилице.

Такво стање, објаснио ми је, обично се виђа код педесетогодишњака.

До тога су довеле хронична упала и болест, а највјероватнији узрок био је, како ми је објашњено, начин живота.

А како сам тада живјела?

Нисам радила и данима сам лежала на душеку на поду своје собе.

Укућани су били „љути“ на мене. Оквир новог кревета, који је требало сама да саставим, још је стајао у неотвореној кутији у ћошку.

Када би ми било баш лоше, кришом бих узела вино из оставе и попила неколико гутљаја право из боце.

Онда бих поново „утонула у сан“ на истом влажном, запуштеном душеку на којем сам провела претходну седмицу.

Не, нисам довољно често прала зубе. Имала сам и озбиљан недостатак витамина Д.

То и даље пише у мом здравственом картону: тешка депресија, недостатак витамина Д, проблеми са зубима…

 Прави вампир, што би рекли клинци с TikToka.

Како је све почело

Први пут сам се разбољела од депресије са 19 година. Нисам знала шта ми се догађа.

У мени се отворила голема празнина која је пријетила да ме прогута.

Нико ми није вјеровао када бих рекла да се не дрогирам, него да ми је једноставно тешко. А зашто ми је тешко, ни сама нисам знала.

Прва епизода трајала је 18 мјесеци. Послије годину дана узимања антидепресива, болест се повукла исто онако изненада како се и појавила.

Поново сам почела да осјећам полет, склапам пријатељства, живим, радим, имам секс, плешем, смијем се, вјерујем.

Пет година касније вратила се.

На свој двадесет седми рођендан молила сам се да умрем. Само нека мала, неизљечива болест, молим те?

Не говорим ово олако. Желим само да будем искрена о томе колико ми је тада било тешко.

Плашила сам се да сама окончам живот, али сам прижељкивала да се разболим и да се све тако заврши.

Постоје људи који очајнички желе да живе, а тијело им то не допушта, и људи којима болест ума одузима жељу за животом, док тијело наставља даље.

Два различита облика болести, а парадокс је у томе што они који од њих пате често не разумију једни друге.

Иако је моје тијело настављало да обавља основне животне функције, једва сам могла да замислим да за мене постоји будућност.

Покушаји других да ми помогну нису допирали до мене.

Нађи посао. Чему?

Проводи вријеме с људима којима је стало до тебе. Од тога се осјећам још усамљеније, јер не могу да осјетим њихову љубав.

Није добро да пијеш по цијели дан. То је једино у чему уживам.

Изађи у шетњу и осјети сунце на кожи. Покушаћу.

Током друге епизоде, као и током прве, узимала сам прописане антидепресиве. Речено ми је да не пијем алкохол док сам на терапији.

Тај савјет сам пуних годину дана игнорисала, док се моје стање постепено погоршавало: од хладног огорчења што сам уопште још жива до све мрачнијих мисли.

У једном наизглед неважном тренутку, док сам лежала на душеку, кроз прозор ме  обасјало сунце. Осјетила сам његову топлину и учинило ми се да на завјеси видим нечији лик.

Не знам зашто, али баш тада сам донијела одлуку коју сам у животу морала да донесем неколико пута.

Одлучила сам да покушам да живим, упркос свему.

Прво сам морала да промијеним однос према терапији. Морала сам да јој дам најбољу могућу шансу да дјелује.

Неконтролисано пијење и депресија двије су различите болести, а ја сам имала обје. Морала сам да покушам да зауставим прву како бих лијечила другу.

За Божић 2016. пошла сам у Цркву Светог Спаса и одрекла се алкохола.

Вјера и исповијест биле су ми важан ослонац, а уз антидепресиве моје стање се постепено поправљало. Поново сам могла да излазим у шетњу, проводим вријеме с људима којима је стало до мене и пронађем  посао.

Депресија се повлачила, мало-помало.

Опоравак од акутне депресије може дјеловати као да се облак изненада разишао. Али брига о себи и стварање ослонаца који ће нас штитити од нових тешкоћа не завршавају се тим тренутком.

Свакодневно чишћење зуба концем била је посљедња здрава навика коју сам вратила у свој живот.

Прво сам поново почела редовно да перем зубе и косу, затим да вјежбам, па да одлазим на посао пет дана у седмици.

Онда сам, временом, научила да живим без антидепресива, затим без алкохола, па без цигарета. Морала сам да промијеним или потпуно напустим и друге обрасце понашања да бих остала добро.

На крају сам скупила храброст да се вратим зубару, одлазим на прегледе и снимања и бринем о деснима.

Новој зубарки, оној која ми је недавно рекла да су ми десни здраве, на крају сам испричала све ово што сада причам вама.

„Стварно?“, одговорила је.

Некадашње знакове упозорења сада примјећујем још само ја.

У својим сјећањима и понекад  својим страховима.

Захвалност дугујем и оцу З. М., свештенику цркве Светог Спаса.

Ову причу подијелила сам са вама у нади да ће помоћи онима који још не разумију шта им се догађа, али и онима који патњу својих ближњих приписују свему осим депресији. Обратимо више пажње једни на друге. Саслушајмо без осуђивања и пружимо подршку, чак и када не разумијемо сасвим кроз шта неко пролази.

Гдје потражити помоћ у Херцег Новом

У Херцег Новом доступни су и бесплатно савјетовање и психосоцијална подршка, које пружа НВУ „Центар за подршку локалног и регионалног развоја – CeP“, уз подршку Општине.

Услуга је намијењена дјеци, младима, одраслима и старијима у социјалном ризику, укључујући особе којима је због посебних животних околности потребна додатна подршка.

Разговор можете самостално заказати позивом на 069 700 831. Савјетовање се одржава на адреси Степениште 28. октобра 5, на првом спрату.

Према објављеним информацијама, термини су радним данима од 15 до 20 часова и викендом од 10 до 16 часова, уз претходни договор.

За стручну помоћ можете се обратити и свом изабраном љекару или Центру за ментално здравље Дома здравља Херцег Нови.

Контакт Центра је 069 374 679, гдје можете добити информације о прегледима и заказивању.

Централна зграда Дома здравља налази се у Улици Николе Љубибратића 1. Телефон централе је 031 343 111.

Ако постоји непосредна опасност да повриједите себе или је нечији живот угрожен, одмах позовите Хитну медицинску помоћ на 124 или јединствени број за хитне ситуације 112.

← HN NjuzХН Њуз