Slavka Lipovac: Saksija po saksija, i dan ideСлавка Липовац: Саксија по саксија, и дан иде

Prije trideset godina Slavki Lipovac stiglo je pismo iz Kruševca. U njemu su bila tri lista voštanog cvijeta, poklon od prijateljice. Odnjegovala ih je.

Biljka i danas cvjeta, a od nje je poteklo mnogo novih sadnica.

Unuk joj je jednom iz vrtića donio sjemenke rogača. Posijala ih je, a danas to drvo već rađa.

Kraljicu noći poklonila joj je prijateljica sa Facebooka, dok je prve sadnice za svoju baštu donijela od majke.

„I tako svaki cvjetak ima svoju priču“, kaže Slavka.

Danas ima 75 godina. Rođena je Mojdežanka, udala se sa devetnaest, a sa suprugom je na meljinskom brdu stvarala dom.

Uz fotografije cvijeća povjerila nam je priču o svom životu.

Na brdo su došli poslije dvije godine podstanarskog života. Dobili su tristo kvadrata zemlje zarasle u makiju, kupinu, vresinu i maginju.

Zajedno su krčili, kosili i ravnali teren, doveli put, vodu i struju. Odlučili su da podignu malu montažnu kuću.

Slavka je već zamišljala cvijeće oko nje. Kako bi raščišćavali plac, nalazila je ćošak za novu biljku.

„Ja ću ovo brdo oplemeniti“, odlučila je.

I oplemenila ga je.

Od majke je donijela starinski asparagus, noćurak, bosiljak i drugo cvijeće. Uz svoju kuću zasadila je biljke iz doma u kojem je odrasla.

„Malo mog sela Mojdeža ja sam donijela sa sobom.“

Pamtila je majku koja donosi vodu sa izvora da zalije baštu. Ona je imala česmu. U toj razlici vidjela je sasvim dovoljan razlog da se i sama potrudi.

„Ako je mogla moja majka gajiti cvijeće, donositi vodu sa izvora da zalije, a što ne bih mogla ja? Samo otvorim česmu.“

Trebalo je, ipak, mnogo rada. Tlo je bilo pjeskovito i loše, pa su donosili zemlju iz šume i stajsko đubrivo.

Uz cvijeće je počela da sadi i drveće. Bašta je rasla zajedno sa njenim zamislima.

Njen pokojni suprug bio je električar.

Žene su mu rado poklanjale pelcere, a on ih je donosio Slavki. Kupovala je i sama kada bi mogla, vodeći računa o svemu ostalom što je kući bilo potrebno.

Zima je znala da odnese ono što je dugo njegovala. Vjetar bi polomio biljke.

„Ali ja sam nastavljala.“

Za cvijeće je uvijek nalazila vremena. Kaže da ju je odmaralo, rasterećivalo briga i pomagalo joj da bude strpljiva.

Poslije teške bolesti supruga, oslonac je nalazila i u cvijeću. Posao oko biljaka pomagao joj je da izdrži, da zaokupi misli i sačuva snagu.

O svom sinu napisala nam je:

„Da ne spominjem koliko me izvuklo poslije prerane smrti sina. Volio je on da me nađe da radim oko cvijeća.“

Bašta koju je stvarala sa suprugom i u kojoj je sin volio da je zatekne ostala je mjesto kojem se vraća.

Svako jutro skuva kafu i izađe na terasu. Pijucka i smjera šta će toga dana. Obiđe biljke.

Negdje skine žuti list, negdje precvjetali cvijet.

„I dan ide.“

Danas se oslanja na štap. Biljke joj daju razlog da izađe i prošeta, a dok ih obilazi, kaže, makar na tren zaboravi bol.

Sada uglavnom gaji sukulente i aloje, jer sa njima voli da pravi kombinacije.

Od plastičnih flaša, cementa i platna izrađuje saksije. Na njenim fotografijama neke imaju oči, naočare i osmijeh.

U jednu posudu smjestila je čitav jedan svijet: kućicu, ogradu, stazu od bijelih kamenčića i zelenilo oko njih.

„To ja zovem igram se, jer kad sam bila dijete, čuvala sam ovce. Nisam imala kad da se igram.“

Ideja joj ne nedostaje. Voli zaposlene ruke jer su tada i misli zauzete.

Zimi, kada ne može napolje, presuje lijepe cvjetove i od njih pravi slike. Od latica nastaju i lica sa šeširima; cvijeće dobija svoje mjesto pod staklom, u okviru.

Kada mete dvorište, pomete i ulicu, zajedno sa komšinicom. Metla, lopata, makaze i kesa za lišće uvijek su joj pri ruci.

I tada se sjeti majke, koja ju je učila da oko kuće treba da bude čisto. Neće svako ko prođe ulicom ući u kuću, govorila je, ali će po tome kako je ispred znati ko živi unutra.

Uz jutarnju kafu i dalje smišlja šta će tog dana raditi. Ima još zamisli koje bi voljela da ostvari.

„Sada sam baka sa štapom, ali se snalazimo polako, saksija po saksija, i opet raste.“

„Život nije lak, ali je lijep ako ga živiš kako si se sam izborio.“

Napomena:

Slavkini vedri komentari na naše objave na Facebooku uljepšavali su nam jutra. Poželjeli smo da saznamo ko nam to piše, pa smo pogledali njen profil.

Tamo smo pronašli fotografije cvijeća iz kojih se vidjelo koliko ljubavi i pažnje ulaže u svoju baštu.

Javili smo joj se i pitali da li bi nam ispričala nešto o sebi.

Tako je nastala ova priča, čije se objavljivanje podudarilo sa 1. oktobrom, Međunarodnim danom starijih osoba.

Прије тридесет година Славки Липовац стигло је писмо из Крушевца. У њему су била три листа воштаног цвијета, поклон од пријатељице. Одњеговала их је.

Биљка и данас цвјета, а од ње је потекло много нових садница.

Унук јој је једном из вртића донио сјеменке рогача. Посијала их је, а данас то дрво већ рађа.

Краљицу ноћи поклонила јој је пријатељица са Фацебоока, док је прве саднице за своју башту донијела од мајке.

„И тако сваки цвјетак има своју причу“, каже Славка.

Данас има 75 година. Рођена је Мојдежанка, удала се са деветнаест, а са супругом је на мељинском брду стварала дом.

Уз фотографије цвијећа повјерила нам је причу о свом животу.

На брдо су дошли послије двије године подстанарског живота. Добили су тристо квадрата земље зарасле у макију, купину, вресину и магињу.

Заједно су крчили, косили и равнали терен, довели пут, воду и струју. Одлучили су да подигну малу монтажну кућу.

Славка је већ замишљала цвијеће око ње. Како би рашчишћавали плац, налазила је ћошак за нову биљку.

„Ја ћу ово брдо оплеменити“, одлучила је.

И оплеменила га је.

Од мајке је донијела старински аспарагус, ноћурак, босиљак и друго цвијеће. Уз своју кућу засадила је биљке из дома у којем је одрасла.

„Мало мог села Мојдежа ја сам донијела са собом.“

Памтила је мајку која доноси воду са извора да залије башту. Она је имала чесму. У тој разлици видјела је сасвим довољан разлог да се и сама потруди.

„Ако је могла моја мајка гајити цвијеће, доносити воду са извора да залије, а што не бих могла ја? Само отворим чесму.“

Требало је, ипак, много рада. Тло је било пјесковито и лоше, па су доносили земљу из шуме и стајско ђубриво.

Уз цвијеће је почела да сади и дрвеће. Башта је расла заједно са њеним замислима.

Њен покојни супруг био је електричар.

Жене су му радо поклањале пелцере, а он их је доносио Славки. Куповала је и сама када би могла, водећи рачуна о свему осталом што је кући било потребно.

Зима је знала да однесе оно што је дуго његовала. Вјетар би поломио биљке.

„Али ја сам настављала.“

За цвијеће је увијек налазила времена. Каже да ју је одмарало, растерећивало брига и помагало јој да буде стрпљива.

Послије тешке болести супруга, ослонац је налазила и у цвијећу. Посао око биљака помагао јој је да издржи, да заокупи мисли и сачува снагу.

О свом сину написала нам је:

„Да не спомињем колико ме извукло послије преране смрти сина. Волио је он да ме нађе да радим око цвијећа.“

Башта коју је стварала са супругом и у којој је син волио да је затекне остала је мјесто којем се враћа.

Свако јутро скува кафу и изађе на терасу. Пијуцка и смјера шта ће тога дана. Обиђе биљке.

Негдје скине жути лист, негдје прецвјетали цвијет.

„И дан иде.“

Данас се ослања на штап. Биљке јој дају разлог да изађе и прошета, а док их обилази, каже, макар на трен заборави бол.

Сада углавном гаји сукуленте и алоје, јер са њима воли да прави комбинације.

Од пластичних флаша, цемента и платна израђује саксије. На њеним фотографијама неке имају очи, наочаре и осмијех.

У једну посуду смјестила је читав један свијет: кућицу, ограду, стазу од бијелих каменчића и зеленило око њих.

„То ја зовем играм се, јер кад сам била дијете, чувала сам овце. Нисам имала кад да се играм.“

Идеја јој не недостаје. Воли запослене руке јер су тада и мисли заузете.

Зими, када не може напоље, пресује лијепе цвјетове и од њих прави слике. Од латица настају и лица са шеширима; цвијеће добија своје мјесто под стаклом, у оквиру.

Када мете двориште, помете и улицу, заједно са комшиницом. Метла, лопата, маказе и кеса за лишће увијек су јој при руци.

И тада се сјети мајке, која ју је учила да око куће треба да буде чисто. Неће свако ко прође улицом ући у кућу, говорила је, али ће по томе како је испред знати ко живи унутра.

Уз јутарњу кафу и даље смишља шта ће тог дана радити. Има још замисли које би вољела да оствари.

„Сада сам бака са штапом, али се сналазимо полако, саксија по саксија, и опет расте.“

„Живот није лак, али је лијеп ако га живиш како си се сам изборио.“

Напомена:

Славкини ведри коментари на наше објаве на Фацебооку уљепшавали су нам јутра. Пожељели смо да сазнамо ко нам то пише, па смо погледали њен профил.

Тамо смо пронашли фотографије цвијећа из којих се видјело колико љубави и пажње улаже у своју башту.

Јавили смо јој се и питали да ли би нам испричала нешто о себи.

Тако је настала ова прича, чије се објављивање подударило са 1. октобром, Међународним даном старијих особа.