Šta danas može VukШта данас може Вук

Vuk Vuković danas može da napiše još jedan dopis. Da ponovi pitanja, zatraži dokumente i još jednom objasni šta smatra spornim. Može da se obrati javnosti i nastavi da prati postupak.

Može mnogo toga da uradi. Koliko će išta od toga uticati na odluku, nije u njegovim rukama.

Novljanin i kandidat za člana Savjeta RTCG ponovo je pisao Administrativnom odboru Skupštine Crne Gore. Pita, između ostalog, kako je broj prihvaćenih predlagača Miroslava Boba Milanovića od 19, saopštenih na sjednici, došao do devet u objavljenoj listi. Traži da se objasni ko je izvršio promjenu, kada i na osnovu čega. Razlika između tih podataka može se provjeriti.

Ko god bude izabran, objašnjenje te razlike trebalo bi da bude jednostavan dio posla institucije.

Ali  čovjek mora ponovo da ga traži.

Tu Vukov slučaj postaje blizak i ljudima koje izbor Savjeta RTCG možda uopšte ne zanima. Svako od nas može se naći pred odlukom koju ne razumije, dokumentom koji ne može da dobije ili postupkom u kojem smatra da mu je učinjena nepravda.

Napišemo zahtjev. Priložimo ono što imamo. Obratimo se tamo gdje su nas uputili. Uradimo sve što je do nas i dođemo do mjesta sa kojeg dalje zavisimo od tuđeg odgovora.

Onda nam kažu da budemo uporni.

Lako je to savjetovati. Upornost traži vrijeme koje čovjek odvaja od posla i porodice. Traži da ponovo čita, objašnjava i provjerava. Ponekad i da plati pomoć kako bi nastavio da ostvaruje pravo koje mu već pripada.

Koliko vrijedi pravo da ukažeš na grešku ako oni koji odlučuju mogu da nastave postupak bez njenog razjašnjenja?

Primjedba ne mora biti osnovana. Provjera može pokazati da je institucija postupila ispravno. Ali čovjek treba da dobije obrazloženje iz kojeg to može razumjeti, dok njegova primjedba još može imati smisla.

Ako se sve završi prije toga, njemu ostaje novi posao: da pokušava promijeniti već donesenu odluku.

Tada se lako javi sumnja da je sve bilo određeno unaprijed. Da smo mogli da se prijavimo, predamo papire i govorimo, a da naše učešće stvarno ništa nije moglo promijeniti. Institucija tu sumnju otklanja načinom na koji postupa prema pitanjima koja dobije.

Za Republiku je Vukovićev zahtjev povod da pogledamo koliko je običan čovjek u tom odnosu zaista zaštićen. Koliko može da računa na provjeru, a koliko mora da se osloni na sopstvenu izdržljivost.

Od pojedinca očekujemo da bude uporan. Od institucije moramo očekivati da njegove argumente razmotri na vrijeme i bude spremna da promijeni odluku ako provjera pokaže da je pogriješila.

Vuk danas može da nastavi da pita. Može li išta promijeniti ako se pokaže da je u pravu?

Вук Вуковић данас може да напише још један допис. Да понови питања, затражи документе и још једном објасни шта сматра спорним. Може да се обрати јавности и настави да прати поступак.

Може много тога да уради. Колико ће ишта од тога утицати на одлуку, није у његовим рукама.

Новљанин и кандидат за члана Савјета РТЦГ поново је писао Административном одбору Скупштине Црне Горе. Пита, између осталог, како је број прихваћених предлагача Мирослава Боба Милановића од 19, саопштених на сједници, дошао до девет у објављеној листи. Тражи да се објасни ко је извршио промјену, када и на основу чега. Разлика између тих података може се провјерити.

Ко год буде изабран, објашњење те разлике требало би да буде једноставан дио посла институције.

Али  човјек мора поново да га тражи.

Ту Вуков случај постаје близак и људима које избор Савјета РТЦГ можда уопште не занима. Свако од нас може се наћи пред одлуком коју не разумије, документом који не може да добије или поступком у којем сматра да му је учињена неправда.

Напишемо захтјев. Приложимо оно што имамо. Обратимо се тамо гдје су нас упутили. Урадимо све што је до нас и дођемо до мјеста са којег даље зависимо од туђег одговора.

Онда нам кажу да будемо упорни.

Лако је то савјетовати. Упорност тражи вријеме које човјек одваја од посла и породице. Тражи да поново чита, објашњава и провјерава. Понекад и да плати помоћ како би наставио да остварује право које му већ припада.

Колико вриједи право да укажеш на грешку ако они који одлучују могу да наставе поступак без њеног разјашњења?

Примједба не мора бити основана. Провјера може показати да је институција поступила исправно. Али човјек треба да добије образложење из којег то може разумјети, док његова примједба још може имати смисла.

Ако се све заврши прије тога, њему остаје нови посао: да покушава промијенити већ донесену одлуку.

Тада се лако јави сумња да је све било одређено унапријед. Да смо могли да се пријавимо, предамо папире и говоримо, а да наше учешће стварно ништа није могло промијенити. Институција ту сумњу отклања начином на који поступа према питањима која добије.

За Републику је Вуковићев захтјев повод да погледамо колико је обичан човјек у том односу заиста заштићен. Колико може да рачуна на провјеру, а колико мора да се ослони на сопствену издржљивост.

Од појединца очекујемо да буде упоран. Од институције морамо очекивати да његове аргументе размотри на вријеме и буде спремна да промијени одлуку ако провјера покаже да је погријешила.

Вук данас може да настави да пита. Може ли ишта промијенити ако се покаже да је у праву?