Jedan Novi, 39 prijateljaЈедан Нови, 39 пријатеља
Jedan je Novi!Један је Нови!
Iako su upravo Ujedinjene nacije današnji dan proglasile Međunarodnim danom prijateljstva, koncept im je suštinski precijenjen. Potroše milijarde na mermerne zgrade, prefinjene govore i protokolarne koktele, a svijet ostane podjednako otuđen, hladan i zatvoren.
Za razliku od njih, Novljanin pitanje globalnog povezivanja rješava među ljudima – na Škveru, gdje se kafa pije u ritmu talasa: jedan talas, jedan gutljaj.
Herceg Novi danas ima 27 gradova pobratima: Novo Mesto, Bačku Topolu, Beočin, Čajetinu, Barletu, Volgorječenski, Voreal, Levanger, Kotor Varoš, Bitolj, Kranj, Loznicu, Mali Zvornik, Foču, Zvezdaru, Sopot, Istočno Sarajevo, Trebinje, Zemun, Senjec, Heiđin, Čačak, Arad, Lobec, Ankonu, Džekson u Kaliforniji i Rio Grande u Argentini.
Uz njih, Novi ima i 12 gradova prijatelja: Zaječar, Centar Sarajevo, Guljoneze, Odesu, Jagodinu, Ribinsk, Čepin, Obninsk, Banju Luku, Višegrad, Osečinu i Estareju.
Ukupno 39 prijateljskih adresa, rasutih od susjedstva do Kine, Kalifornije i krajnjeg juga Argentine.
Da bi ih čovjek sve obišao i u svakom ostao samo jedan dan, trebalo bi mu oko dva mjeseca. Sam boravak trajao bi 39 dana, a ostatak puta prošao bi među aerodromima, drumovima, presjedanjima i vremenskim zonama.
Ko bi želio da ih zaista upozna, da sjedne sa njihovim ljudima i sa svakog mjesta ponese priču umjesto fotografije pored putokaza, morao bi da odvoji najmanje tri mjeseca.
Taman toliko moglo je nekada da potraje putovanje iz Sasovića do Kalifornije – put iz kojeg će, mnogo godina kasnije, nastati jedno od najljepših i najudaljenijih novskih prijateljstava.
Put Ilije i Jelene Dabović do Kalifornije vodio je najprije preko Atlantika, zatim preko Panamske prevlake i ponovo morem, sve do San Franciska. Tamo su stigli 1853. godine. Tačno trajanje njihovog putovanja nije sačuvano, ali se tada o takvim udaljenostima govorilo u mjesecima, a ne u satima.
Sa sobom su ponijeli ono malo stvari koje su mogli da spakuju i ono najvažnije što nije stajalo ni u jedan kofer – Sasoviće.
Njihov sin Jovan rođen je deset godina kasnije u San Francisku. Postao je monah Sevastijan, prvi pravoslavni sveštenik rođen u Sjedinjenim Američkim Državama i misionar koji je pravoslavne zajednice povezivao širom američkog kontinenta.
U Džeksonu je 1894. godine osnovao prvu srpsku pravoslavnu parohiju u Americi i podigao crkvu Svetog Save. Oko nje su se okupljali rudari i iseljenici iz Boke, Crne Gore i Hercegovine, ljudi koji su pokušavali da na drugom kraju svijeta naprave novi život, a da pritom ne izgube stari.
Više od jednog vijeka kasnije, put je krenuo u suprotnom smjeru.
Gradonačelnik Džeksona Stiv Meklin stigao je u Herceg Novi, gdje je 15. avgusta 2025. godine sa predsjednikom Opštine Stevanom Katićem potpisao Memorandum o saradnji. Tada je najavljeno da će sljedeći korak biti zvanično bratimljenje, a Džekson se danas nalazi na opštinskom spisku gradova pobratima.
Krajem novembra iste godine novska delegacija uzvratila je posjetu.
Predsjednik Skupštine opštine Miloš Konjević, potpredsjednik Opštine Ivan Otović i njihovi saradnici upoznali su se sa radom Džeksona iznutra – od gradske uprave, policije i vatrogasne službe do škole i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Susreli su se sa iseljenicima i njihovim potomcima, a 29. novembra prisustvovali obilježavanju praznika Svetog Sevastijana Džeksonskog i Sasovićkog u crkvi Svetog Save.
Tako se priča započeta odlaskom dvoje ljudi iz Sasovića vratila kući kao prijateljstvo dva grada.
A to je samo jedna priča.
Iza svakog od ostalih imena nalazi se po jedan svijet koji bi Novi mogao bolje da upozna.
Novo Mesto – Krka savijena oko grada kao ruka oko ramena. Bačka Topola – ravnica na kojoj se pogled umori prije puta. Beočin – Fruška gora spuštena do Dunava. Čajetina – vazduh koji miriše na Zlatibor. Barleta – bronzani gorostas koji vjekovima stražari uz Jadran.
Volgorječenski – mlad grad izrastao uz vodu i električnu energiju. Voreal – mirna obala Oaze nedaleko od Pariza. Levanger – drveni grad koji je poslije požara ponovo sastavljen. Kotor Varoš – Vrbanja među planinama. Bitolj – Široki sokak na kojem svaki korak sam od sebe uspori.
Kranj – grad iznad susreta Save i Kokre. Loznica – Drina i jezik koji se iz Tršića proširio među milionima ljudi. Mali Zvornik – rijeka pred gradom i tajni hodnici u brdu. Foča – mjesto na kojem se Tara i Piva dogovore da dalje teku kao Drina.
Zvezdara – dio Beograda koji je dovoljno dugo gledao u nebo da po zvijezdama dobije ime. Sopot – Kosmaj i filmovi koji svakog ljeta stignu pod planinu. Istočno Sarajevo – grad pod olimpijskim vrhovima. Trebinje – hlad platana pod kojim se razgovori ne završavaju brzo.
Zemun – Gardoš nagnut nad Dunavom. Senjec – jezera koja čuvaju sunce. Heiđin – stari carski vrtovi okruženi univerzitetima i novim idejama. Čačak – Zapadna Morava između Ovčara i Kablara.
Arad – Mureš koji u vodi nosi odsjaj secesijskih fasada. Lobec – Rega koja kroz grad ispisuje svoju putanju. Ankona – luka otvorena prema Jadranu. Džekson – crkva u kojoj je ostao trag Sasovića. Rio Grande – vjetar na Ognjenoj zemlji, gotovo na kraju kontinenta.
Prijateljstvo među gradovima nije čarolija. Ono je mogućnost.
Mogućnost da jedno novsko dijete negdje prvi put otputuje bez roditelja. Da mladi sportisti odigraju utakmicu sa vršnjacima čiji jezik ne govore. Da umjetnik iz Novog dobije zid za svoju sliku, da neka predstava pređe granicu, da privrednici razmijene kontakte ili da gradovi jedni od drugih nauče kako se rješava problem koji svi imaju.
Ujedno i prilika da shvatimo da jedan je Novi!
Иако су управо Уједињене нације данашњи дан прогласиле Међународним даном пријатељства, концепт им је суштински прецијењен. Потроше милијарде на мермерне зграде, префињене говоре и протоколарне коктеле, а свијет остане подједнако отуђен, хладан и затворен.
За разлику од њих, Новљанин питање глобалног повезивања рјешава међу људима – на Шкверу, гдје се кафа пије у ритму таласа: један талас, један гутљај.
Херцег Нови данас има 27 градова побратима: Ново Место, Бачку Тополу, Беочин, Чајетину, Барлету, Волгорјеченски, Вореал, Левангер, Котор Варош, Битољ, Крањ, Лозницу, Мали Зворник, Фочу, Звездару, Сопот, Источно Сарајево, Требиње, Земун, Сењец, Хеиђин, Чачак, Арад, Лобец, Анкону, Џексон у Калифорнији и Рио Гранде у Аргентини.
Уз њих, Нови има и 12 градова пријатеља: Зајечар, Центар Сарајево, Гуљонезе, Одесу, Јагодину, Рибинск, Чепин, Обнинск, Бању Луку, Вишеград, Осечину и Естареју.
Укупно 39 пријатељских адреса, расутих од сусједства до Кине, Калифорније и крајњег југа Аргентине.
Да би их човјек све обишао и у сваком остао само један дан, требало би му око два мјесеца. Сам боравак трајао би 39 дана, а остатак пута прошао би међу аеродромима, друмовима, пресједањима и временским зонама.
Ко би желио да их заиста упозна, да сједне са њиховим људима и са сваког мјеста понесе причу умјесто фотографије поред путоказа, морао би да одвоји најмање три мјесеца.
Таман толико могло је некада да потраје путовање из Сасовића до Калифорније – пут из којег ће, много година касније, настати једно од најљепших и најудаљенијих новских пријатељстава.
Пут Илије и Јелене Дабовић до Калифорније водио је најприје преко Атлантика, затим преко Панамске превлаке и поново морем, све до Сан Франциска. Тамо су стигли 1853. године. Тачно трајање њиховог путовања није сачувано, али се тада о таквим удаљеностима говорило у мјесецима, а не у сатима.
Са собом су понијели оно мало ствари које су могли да спакују и оно најважније што није стајало ни у један кофер – Сасовиће.
Њихов син Јован рођен је десет година касније у Сан Франциску. Постао је монах Севастијан, први православни свештеник рођен у Сједињеним Америчким Државама и мисионар који је православне заједнице повезивао широм америчког континента.
У Џексону је 1894. године основао прву српску православну парохију у Америци и подигао цркву Светог Саве. Око ње су се окупљали рудари и исељеници из Боке, Црне Горе и Херцеговине, људи који су покушавали да на другом крају свијета направе нови живот, а да притом не изгубе стари.
Више од једног вијека касније, пут је кренуо у супротном смјеру.
Градоначелник Џексона Стив Меклин стигао је у Херцег Нови, гдје је 15. августа 2025. године са предсједником Општине Стеваном Катићем потписао Меморандум о сарадњи. Тада је најављено да ће сљедећи корак бити званично братимљење, а Џексон се данас налази на општинском списку градова побратима.
Крајем новембра исте године новска делегација узвратила је посјету.
Предсједник Скупштине општине Милош Коњевић, потпредсједник Општине Иван Отовић и њихови сарадници упознали су се са радом Џексона изнутра – од градске управе, полиције и ватрогасне службе до школе и постројења за пречишћавање отпадних вода. Сусрели су се са исељеницима и њиховим потомцима, а 29. новембра присуствовали обиљежавању празника Светог Севастијана Џексонског и Сасовићког у цркви Светог Саве.
Тако се прича започета одласком двоје људи из Сасовића вратила кући као пријатељство два града.
А то је само једна прича.
Иза сваког од осталих имена налази се по један свијет који би Нови могао боље да упозна.
Ново Место – Крка савијена око града као рука око рамена. Бачка Топола – равница на којој се поглед умори прије пута. Беочин – Фрушка гора спуштена до Дунава. Чајетина – ваздух који мирише на Златибор. Барлета – бронзани горостас који вјековима стражари уз Јадран.
Волгорјеченски – млад град израстао уз воду и електричну енергију. Вореал – мирна обала Оазе недалеко од Париза. Левангер – дрвени град који је послије пожара поново састављен. Котор Варош – Врбања међу планинама. Битољ – Широки сокак на којем сваки корак сам од себе успори.
Крањ – град изнад сусрета Саве и Кокре. Лозница – Дрина и језик који се из Тршића проширио међу милионима људи. Мали Зворник – ријека пред градом и тајни ходници у брду. Фоча – мјесто на којем се Тара и Пива договоре да даље теку као Дрина.
Звездара – дио Београда који је довољно дуго гледао у небо да по звијездама добије име. Сопот – Космај и филмови који сваког љета стигну под планину. Источно Сарајево – град под олимпијским врховима. Требиње – хлад платана под којим се разговори не завршавају брзо.
Земун – Гардош нагнут над Дунавом. Сењец – језера која чувају сунце. Хеиђин – стари царски вртови окружени универзитетима и новим идејама. Чачак – Западна Морава између Овчара и Каблара.
Арад – Муреш који у води носи одсјај сецесијских фасада. Лобец – Рега која кроз град исписује своју путању. Анкона – лука отворена према Јадрану. Џексон – црква у којој је остао траг Сасовића. Рио Гранде – вјетар на Огњеној земљи, готово на крају континента.
Пријатељство међу градовима није чаролија. Оно је могућност.
Могућност да једно новско дијете негдје први пут отпутује без родитеља. Да млади спортисти одиграју утакмицу са вршњацима чији језик не говоре. Да умјетник из Новог добије зид за своју слику, да нека представа пређе границу, да привредници размијене контакте или да градови једни од других науче како се рјешава проблем који сви имају.
Уједно и прилика да схватимо да један је Нови!