Lazar Mikan, Novljanin iz KikindeЛазар Микан, Новљанин из Кикинде

Gumenjak su dobili iz rashoda vatrogasnog udruženja. Bio je pun rupa, motor se gasio, pa su morali i da veslaju.

Lazar Mikan imao je petnaest godina kada je, sa ronilačkim klubom iz Kikinde, 2013. stigao na kamp u Igalo.

Isplovljavali su iz Sutorinske rijeke i ronili u igalskom mulju, onom istom koji poznajemo kao ljekovito blato.

Kasnije je ronio na mnogim drugim mjestima. Ipak, to ljeto pamti ovako:

„To ronjenje je bilo najbolje ronjenje koje sam ikada u životu imao.“

Danas, kada sa Škvera krene na zaron, još se sjeti tih početaka. Tada je dolazio u goste. Sada se sa mora vraća u svoj grad.

Prvo je raznosio pice

Lazar je rođen i odrastao u Kikindi. U Novom Sadu studirao je sport i fizičko vaspitanje, a ronjenje je uporedo postajalo njegov posao.

Na Tasosu se usavršavao do zvanja asistenta instruktora, a potom je u Srbiji završio i za instruktora. Ronio je u Egiptu, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, radio i u Budvi.

Herceg Novi mu je prijao svaki put kada bi došao. Prošle godine odlučio je da se ovdje preseli, sa željom da radi posao koji voli.

Prvi posao u Novom bio mu je dostava pica.

Za ronilački klub na Škveru tada nije ni znao. U prolazu je ugledao natpis „Scuba Diving“, uzeo broj telefona i javio se Danijelu Đorđeviću.

Tako je počeo da radi u klubu „Adriatic Blue“.

O Danijelu i Maši govori kao o porodici.

„Prihvatili su me ovde kao da sam njihov. Imaju dvoje dece, ja sam njihov treći sin.“

Uz posao je dobio i osjećaj da pripada.

Novi je postao mjesto u kojem ima svoje ljude i planove koji sežu dalje od jedne sezone. 

Njegova mjera uspjeha

Kao dječaku, sedam metara dubine izgledalo mu je kao najdalje dokle čovjek može da stigne. Danas on druge vodi na zarone. Kada govori o tome šta je postigao, vraća se upravo toj promjeni.

„Meni nije uspeh da ja imam neki najskuplji auto, vilu ne znam gde, nego mi je  uspeh gde sam sebe gledao onda i gde sam sad“, kaže za Republiku.

Njegov uspjeh ima sasvim konkretan oblik: zaron na koji danas može da povede drugoga. Radi ono što je zavolio, od toga živi i prenosi znanje. U moru pred gradom koji je nekada posjećivao kao dječak sada je instruktor kojem drugi povjeravaju svoje prve korake pod vodom.

Muzej ispod površine

Posebno govori o parobrodu „Tihani“ (Tihany), čija olupina leži na oko četrdeset metara dubine. Brod je potonuo 1917. godine, nakon nasukavanja na ulazu u Boku. 

„Taj brod ima dušu i kad se zaroni na njega, to je skroz neki drugi svet.“

Opisuje morski život koji ga je obrastao i prizor kojem se vraća iako ga je već mnogo puta vidio. Pominje i britanski avion „Spitfajer“, njegov motor, amfore i ostatke stare galije – tragove različitih vremena sačuvane pod morem.

„Za mene je to kao jedan muzej.“

Volio bi da taj muzej upozna više Novljana. Kaže da u razgovorima sa sugrađanima često primijeti koliko malo znaju o olupinama u svom neposrednom okruženju. Želio bi više pažnje grada, bolje predstavljanje i čuvanje podvodne baštine.

Najradije bi ih, uz prethodnu obuku, poveo da vide o čemu govori.

A ispod površine ima i nečega sasvim ličnog. Kad zaroni, kaže, svakodnevne brige ostavi iza sebe. Ono što je tog dana bilo dobro ili loše na neko vrijeme ustupi mjesto disanju, pokretu i onome što se pojavljuje pred maskom.

Bočica koja ga je vratila prošlosti Rosa

Nedavno je, tokom zarona kod Rosa, pokušavao da fotografiše ribu. Zaustavio se da smiri disanje i uhvati kadar. Spustio je ruku na pijesak i napipao nešto tvrdo.

Bila je to mala staklena bočica.

Pažnju su mu privukli njen nepravilan oblik i tragovi za koje pretpostavlja da potiču od ručne izrade. Odnio ju je, kaže, u muzej i pokazao kustosu. U razgovoru pominje mogućnost da bi mogla poticati iz 13. ili 14. vijeka, ali njenu starost tek treba pouzdano utvrditi.

Nalaz ga je podstakao da više sazna o nekadašnjem pristaništu u Rosama. Od starijih je slušao o topovima i sidrima pronalaženim u tom dijelu podmorja. Vjeruje da bi ga vrijedjelo detaljnije istražiti.

„Mnogo ljudi je živelo pre nas i živeće posle nas“, kaže.

Fotografiše ljepotu, primjećuje promjene

Fotografija mu omogućava da dio onoga što vidi donese i onima koji ne rone. Posebno pamti morskog puža kojeg opisuje kao „špansku plesačicu“. Snimio ga je dok se vraćao sa zarona na „Tihaniju“.

Kroz vodu se, kaže, kretao kao da leti, „kao mali leptir“.

Primjećuje i ono što ga brine. Ovog ljeta, kaže, ronili su i u vodi temperature 28 do 29 stepeni. U debelim ronilačkim odijelima, u kojima su ranije tražili zaštitu od hladnoće, ponekad im je bilo vruće.

Govori i o češćim susretima s ribom lav.

 Želio bi da ronioci, u saradnji sa stručnjacima za biologiju mora, više pomognu u praćenju promjena i zaštiti podmorja.

Zimi bi na zaron poveo komšije

Za mjesece koji dolaze već ima planove. U klubu žele da organizuju zimsku školu ronjenja koja bi bila pristupačnija Novljanima.

Lazar zna da mnogi njegovi sugrađani ljeti rade u turizmu. Upravo kada svi dolaze na more, njima ostaje najmanje vremena da u njemu uživaju.

Zimi bi mogli da dođu na bazen, upoznaju opremu, vježbaju i druže se. Prema planu koji opisuje, obuka bi obuhvatila šest časova u bazenu, a potom dva zarona u moru, kada uslovi to dozvole.

„Pre svega je ovo klub i udruženje građana“, podsjeća.

Volio bi da iz tog druženja izađu novi ronioci. Da neko od njegovih komšija prvi zaron zapamti onako kako je on zapamtio Igalo, pokvareni motor i gumenjak pun rupa.

U ono isto more u koje je nekada ulazio kao dječak iz Kikinde, danas druge uvodi kao jedan Novljanin.

Гумењак су добили из расхода ватрогасног удружења. Био је пун рупа, мотор се гасио, па су морали и да веслају.

Лазар Микан имао је петнаест година када је, са ронилачким клубом из Кикинде, 2013. стигао на камп у Игало.

Испловљавали су из Суторинске ријеке и ронили у игалском муљу, оном истом који познајемо као љековито блато.

Касније је ронио на многим другим мјестима. Ипак, то љето памти овако:

„То роњење је било најбоље роњење које сам икада у животу имао.“

Данас, када са Шквера крене на зарон, још се сјети тих почетака. Тада је долазио у госте. Сада се са мора враћа у свој град.

Прво је разносио пице

Лазар је рођен и одрастао у Кикинди. У Новом Саду студирао је спорт и физичко васпитање, а роњење је упоредо постајало његов посао.

На Тасосу се усавршавао до звања асистента инструктора, а потом је у Србији завршио и за инструктора. Ронио је у Египту, Румунији, Бугарској и Грчкој, радио и у Будви.

Херцег Нови му је пријао сваки пут када би дошао. Прошле године одлучио је да се овдје пресели, са жељом да ради посао који воли.

Први посао у Новом био му је достава пица.

За ронилачки клуб на Шкверу тада није ни знао. У пролазу је угледао натпис „Сцуба Дивинг“, узео број телефона и јавио се Данијелу Ђорђевићу.

Тако је почео да ради у клубу „Адриатиц Блуе“.

О Данијелу и Маши говори као о породици.

„Прихватили су ме овде као да сам њихов. Имају двоје деце, ја сам њихов трећи син.“

Уз посао је добио и осјећај да припада.

Нови је постао мјесто у којем има своје људе и планове који сежу даље од једне сезоне. 

Његова мјера успјеха

Као дјечаку, седам метара дубине изгледало му је као најдаље докле човјек може да стигне. Данас он друге води на зароне. Када говори о томе шта је постигао, враћа се управо тој промјени.

„Мени није успех да ја имам неки најскупљи ауто, вилу не знам где, него ми је  успех где сам себе гледао онда и где сам сад“, каже за Републику.

Његов успјех има сасвим конкретан облик: зарон на који данас може да поведе другога. Ради оно што је заволио, од тога живи и преноси знање. У мору пред градом који је некада посјећивао као дјечак сада је инструктор којем други повјеравају своје прве кораке под водом.

Музеј испод површине

Посебно говори о пароброду „Тихани“ (Tihany), чија олупина лежи на око четрдесет метара дубине. Брод је потонуо 1917. године, након насукавања на улазу у Боку. 

„Тај брод има душу и кад се зарони на њега, то је скроз неки други свет.“

Описује морски живот који га је обрастао и призор којем се враћа иако га је већ много пута видио. Помиње и британски авион „Спитфајер“, његов мотор, амфоре и остатке старе галије – трагове различитих времена сачуване под морем.

„За мене је то као један музеј.“

Волио би да тај музеј упозна више Новљана. Каже да у разговорима са суграђанима често примијети колико мало знају о олупинама у свом непосредном окружењу. Желио би више пажње града, боље представљање и чување подводне баштине.

Најрадије би их, уз претходну обуку, повео да виде о чему говори.

А испод површине има и нечега сасвим личног. Кад зарони, каже, свакодневне бриге остави иза себе. Оно што је тог дана било добро или лоше на неко вријеме уступи мјесто дисању, покрету и ономе што се појављује пред маском.

Бочица која га је вратила прошлости Роса

Недавно је, током зарона код Роса, покушавао да фотографише рибу. Зауставио се да смири дисање и ухвати кадар. Спустио је руку на пијесак и напипао нешто тврдо.

Била је то мала стаклена бочица.

Пажњу су му привукли њен неправилан облик и трагови за које претпоставља да потичу од ручне израде. Однио ју је, каже, у музеј и показао кустосу. У разговору помиње могућност да би могла потицати из 13. или 14. вијека, али њену старост тек треба поуздано утврдити.

Налаз га је подстакао да више сазна о некадашњем пристаништу у Росама. Од старијих је слушао о топовима и сидрима проналаженим у том дијелу подморја. Вјерује да би га вриједјело детаљније истражити.

„Много људи је живело пре нас и живеће после нас“, каже.

Фотографише љепоту, примјећује промјене

Фотографија му омогућава да дио онога што види донесе и онима који не роне. Посебно памти морског пужа којег описује као „шпанску плесачицу“. Снимио га је док се враћао са зарона на „Тиханију“.

Кроз воду се, каже, кретао као да лети, „као мали лептир“.

Примјећује и оно што га брине. Овог љета, каже, ронили су и у води температуре 28 до 29 степени. У дебелим ронилачким одијелима, у којима су раније тражили заштиту од хладноће, понекад им је било вруће.

Говори и о чешћим сусретима с рибом лав.

 Желио би да рониоци, у сарадњи са стручњацима за биологију мора, више помогну у праћењу промјена и заштити подморја.

Зими би на зарон повео комшије

За мјесеце који долазе већ има планове. У клубу желе да организују зимску школу роњења која би била приступачнија Новљанима.

Лазар зна да многи његови суграђани љети раде у туризму. Управо када сви долазе на море, њима остаје најмање времена да у њему уживају.

Зими би могли да дођу на базен, упознају опрему, вјежбају и друже се. Према плану који описује, обука би обухватила шест часова у базену, а потом два зарона у мору, када услови то дозволе.

„Пре свега је ово клуб и удружење грађана“, подсјећа.

Волио би да из тог дружења изађу нови рониоци. Да неко од његових комшија први зарон запамти онако како је он запамтио Игало, покварени мотор и гумењак пун рупа.

У оно исто море у које је некада улазио као дјечак из Кикинде, данас друге уводи као један Новљанин.