Radnici Čistoće – prvo blago RepublikeРадници Чистоће – прво благо Републике

 Preduzeće „Čistoća” dobilo ocjenu za čistoću.

Lijepu ocjenu.

Četiri petnaest.

Građani su ocjenjivali odvoz otpada, čistoću javnih površina, plaže, zelenilo, kante, kontejnere, pse, dinamiku, ljubaznost… 

Herceg Novi je grad vertikale.

Koliko god puta da se skotrljaš nizbrdo, opet moraš uzbrdo. Jednostavno, nemaš kud: ili u more, ili gore.

„Samo se u Novom nazad ide uzbrdo”, govorila je moja baba iz Baošića.

A uzbrdo se ne ide tek tako. Ide se uz dah koji se skraćuje, uz noge koje te podsjećaju na slabost, uz skale koje od čovjeka traže da se sabere.

Ide se korak po korak.

I to uspravno.

Dok većina nas taj svakodnevni uspon doživljava kao malu dramu, radnici Čistoće njime prolaze svakog jutra, saginju se i podižu ono što smo mi uz put odbacili.

To malo odbacivanje od sebe ponekad liječi.

Oni to znaju.

Ustaju oko dva, tri.

Sagnu se.

Pokupe.

I ćute.

U tom ćutanju ima vrline i ljubavi prema svima nama.

Zato su u Republici Herceg Novi dobili peticu za kraj godine.

Republika ih upisuje u Registar zajedničkog dobra.

Ne kao spisak.

Nego kao blago.

Republika pokreće malu akciju zahvalnosti.

Kad sretnete radnika ili radnicu Čistoće, zastanite.

Recite: dobro jutro.

Recite: hvala.

Počastite ih kafom, limunadom ili čokoladom.

Ako žele i pristanu, fotografišite se zajedno i pošaljite fotografiju redakciji Republike Herceg Novi.

Da pokažemo lica ljudi koji svakog jutra čuvaju lice grada.

Jer nije pitanje samo koliko je grad čist.

Pitanje je i koliko smo mi čisti prema onima koji ga čiste.

Neko je ustao prije nas.

Neko se sagnuo da bi grad bio uspravan.

Hvala vam, ljudi.

Republiko, živa bila.

 Предузеће „Чистоћа” добило оцјену за чистоћу.

Лијепу оцјену.

Четири петнаест.

Грађани су оцјењивали одвоз отпада, чистоћу јавних површина, плаже, зеленило, канте, контејнере, псе, динамику, љубазност… 

Херцег Нови је град вертикале.

Колико год пута да се скотрљаш низбрдо, опет мораш узбрдо. Једноставно, немаш куд: или у море, или горе.

„Само се у Новом назад иде узбрдо”, говорила је моја баба из Баошића.

А узбрдо се не иде тек тако. Иде се уз дах који се скраћује, уз ноге које те подсјећају на слабост, уз скале које од човјека траже да се сабере.

Иде се корак по корак.

И то усправно.

Док већина нас тај свакодневни успон доживљава као малу драму, радници Чистоће њиме пролазе сваког јутра, сагињу се и подижу оно што смо ми уз пут одбацили.

То мало одбацивање од себе понекад лијечи.

Они то знају.

Устају око два, три.

Сагну се.

Покупе.

И ћуте.

У том ћутању има врлине и љубави према свима нама.

Зато су у Републици Херцег Нови добили петицу за крај године.

Република их уписује у Регистар заједничког добра.

Не као списак.

Него као благо.

Република покреће малу акцију захвалности.

Кад сретнете радника или радницу Чистоће, застаните.

Реците: добро јутро.

Реците: хвала.

Почастите их кафом, лимунадом или чоколадом.

Ако желе и пристану, фотографишите се заједно и пошаљите фотографију редакцији Републике Херцег Нови.

Да покажемо лица људи који сваког јутра чувају лице града.

Јер није питање само колико је град чист.

Питање је и колико смо ми чисти према онима који га чисте.

Неко је устао прије нас.

Неко се сагнуо да би град био усправан.

Хвала вам, људи.

Републико, жива била.