Anatomija pripadanja: Miloš Samardžić i Vuk IlićАнатомија припадања: Милош Самарџић и Вук Илић
Postoje ljudi koji u Herceg Novom samo žive, a postoje i oni koji svakim korakom i pogledom taj grad čuvaju od zaborava.Нови из погледа оних који су остали
Postoje ljudi koji u Herceg Novom samo žive, a postoje i oni koji svakim korakom i pogledom taj grad čuvaju od zaborava.
Miloš Samardžić i Vuk Ilić pripadaju toj drugoj, rjeđoj vrsti ljudi.
Njihov višegodišnji rad nije nastao iz hobija, umjetničkog hira ili komercijalne ambicije. To je ljubav prema Herceg Novom pretočena u vizuelni zavjet.
Novi je težak grad za fotografisanje jer u sebi nosi previše ljepote, istorije i skala.
Lako je napraviti razglednicu.
Mnogo je teže strpljivo čekati da se Novi otkrije.
Milošu i Vuku, Novi se pokazao zato što su mu prišli kao sinovi, a ne kao posmatrači.
Posmatrali su ga onako kako se posmatra voljeno biće – u svim njegovim stanjima, od jarkog ljetnjeg sjaja do tihe, melanholične jesenje osame.
Geometrija neba i zemlje: Lov na munje
Postoji posebna vrsta smjelosti i strpljenja u Miloševom čekanju da nebo iznad Herceg Novog pukne. Njegove fotografije munja koje paraju bokeški horizont vizuelni su šok koji nas tjera da zastanemo.
Te silovite, vatrene grane, koje u hiljaditom dijelu sekunde iscrtaju izdanak na nebu, liče na nešto sasvim suprotno – na korijenje drveća, palmi i starih maslina, skriveno duboko u novskoj zemlji.
Dok je munja na nebu trenutak, bljesak i energija , korijen u zemlji je vječnost, tišina i strpljenje koje decenijama drži ovaj grad da ne sklizne u more.
Sinergija koja briše prolaznost i čuva tradiciju
Dok Miloš lovi taj nebeski nervni sistem i divlju snagu prirode, Vuk sa visine, kroz objektiv drona, traži te iste fraktale i oblike u linijama ulica, starim krovovima, skalama i obrisima obale.
Ta sinergija dvojice stvaralaca donosi savršen balans između neba i zemlje, između prolaznog bljeska i fiksiranog kamena koji pamti vjekove.
Zato Republika Herceg Novi Miloša Samardžića i Vuka Ilića upisuje u svoj Registar zajedničkog dobra.
Večeras imamo priliku da ih sretnemo u Kući nobelovca Iva Andrića, pogledamo Novi njihovim očima i kažemo im da smo vidjeli koliko ga vole.
Постоје људи који у Херцег Новом само живе, а постоје и они који сваким кораком и погледом тај град чувају од заборава.
Милош Самарџић и Вук Илић припадају тој другој, рјеђој врсти људи.
Њихов вишегодишњи рад није настао из хобија, умјетничког хира или комерцијалне амбиције. То је љубав према Херцег Новом преточена у визуелни завјет.
Нови је тежак град за фотографисање јер у себи носи превише љепоте, историје и скала.
Лако је направити разгледницу.
Много је теже стрпљиво чекати да се Нови открије.
Милошу и Вуку, Нови се показао зато што су му пришли као синови, а не као посматрачи.
Посматрали су га онако како се посматра вољено биће – у свим његовим стањима, од јарког љетњег сјаја до тихе, меланхоличне јесење осаме.
Геометрија неба и земље: Лов на муње
Постоји посебна врста смјелости и стрпљења у Милошевом чекању да небо изнад Херцег Новог пукне. Његове фотографије муња које парају бокешки хоризонт визуелни су шок који нас тјера да застанемо.
Те силовите, ватрене гране, које у хиљадитом дијелу секунде исцртају изданак на небу, личе на нешто сасвим супротно – на коријење дрвећа, палми и старих маслина, скривено дубоко у новској земљи.
Док је муња на небу тренутак, бљесак и енергија , коријен у земљи је вјечност, тишина и стрпљење које деценијама држи овај град да не склизне у море.
Синергија која брише пролазност и чува традицију
Док Милош лови тај небески нервни систем и дивљу снагу природе, Вук са висине, кроз објектив дрона, тражи те исте фрактале и облике у линијама улица, старим крововима, скалама и обрисима обале.
Та синергија двојице стваралаца доноси савршен баланс између неба и земље, између пролазног бљеска и фиксираног камена који памти вјекове.
Зато Република Херцег Нови Милоша Самарџића и Вука Илића уписује у свој Регистар заједничког добра.
Вечерас имамо прилику да их сретнемо у Кући нобеловца Ива Андрића, погледамо Нови њиховим очима и кажемо им да смо видјели колико га воле.