Nemanja Mikulić, šah na tatamijuНемања Микулић, шах на татамију

Ovaj članak nije o medalji, nego o Nemanji.

Nemanja Mikulić je reprezentativac Crne Gore u karateu, član Karate kluba Bijela i osvajač bronzane medalje na seniorskom Evropskom prvenstvu u Frankfurtu.

Medalja je samo povod, a priča je o mladom čovjeku čije kvalitete prepoznajemo na vrijeme. 

Počeo je kao šestogodišnjak, u sali Karate kluba Bijela. Nije bilo velike sportske mašinerije, buke, ni unaprijed napisane priče o uspjehu. Bilo je samo ono od čega se borci stvarno prave: sala, trening i ponavljanje. Tako godinama, dok niko ne gleda, sem budnog oka njegovog oca.

Svi koji misle da je Nemanji bilo lakše zato što mu je Slađan Mikulić i otac i trener, ne razumiju borilački sport. To nije prečica, nego dupli nadzor. Drugi borci poslije treninga izađu iz sale i završe dan. Nemanja sa trenerom sjeda za isti sto, pa ono što se ne odradi u sali ne ostane u sali, nego ode s njima kući.

Zato njegove medalje ne treba objašnjavati samo talentom. Talent je ulaznica. Sve poslije toga je ono što se najteže vidi: disciplina, karakter i tišina.

Upravo se ta tišina vidi u njegovim borbama. Iako su one nekad zategnute, škrte, drske, on ih pravi skoro neprijatno mirnim. Tada se vidi Nemanja o kom pišemo. On može da ostane smiren dok vrijeme nestaje, dok se noge stežu i dok jedan pogrešan ulazak mijenja sve.

Mikulić je tu najbliži šahisti. Ne žuri, ne troši se da bi stvarao sliku o sebi i izgledao opasno. On se pretvara u džentlmena koji protivniku daje privid da ima rješenje.

A onda mu ga uzme.

To je šah na tatamiju.

I baš tu se vidi razlika između dobrog takmičara i ozbiljnog borca. Dobar takmičar zna da pobijedi. Ozbiljan borac zna da ostane miran dok se pobjeda još ne vidi.

Zato Republika Nemanju Mikulića predlaže za uzor. Upisujemo ga tamo gdje pripadaju ljudi koji svojim radom postanu dio zajedničkog dobra.

U naše ljude.

Kao blago.

Овај чланак није о медаљи, него о Немањи.

Немања Микулић је репрезентативац Црне Горе у каратеу, члан Карате клуба Бијела и освајач бронзане медаље на сениорском Европском првенству у Франкфурту.

Медаља је само повод, а прича је о младом човјеку чије квалитете препознајемо на вријеме. 

Почео је као шестогодишњак, у сали Карате клуба Бијела. Није било велике спортске машинерије, буке, ни унапријед написане приче о успјеху. Било је само оно од чега се борци стварно праве: сала, тренинг и понављање. Тако годинама, док нико не гледа, сем будног ока његовог оца.

Сви који мисле да је Немањи било лакше зато што му је Слађан Микулић и отац и тренер, не разумију борилачки спорт. То није пречица, него дупли надзор. Други борци послије тренинга изађу из сале и заврше дан. Немања са тренером сједа за исти сто, па оно што се не одради у сали не остане у сали, него оде с њима кући.

Зато његове медаље не треба објашњавати само талентом. Талент је улазница. Све послије тога је оно што се најтеже види: дисциплина, карактер и тишина.

Управо се та тишина види у његовим борбама. Иако су оне некад затегнуте, шкрте, дрске, он их прави скоро непријатно мирним. Тада се види Немања о ком пишемо. Он може да остане смирен док вријеме нестаје, док се ноге стежу и док један погрешан улазак мијења све.

Микулић је ту најближи шахисти. Не жури, не троши се да би стварао слику о себи и изгледао опасно. Он се претвара у џентлмена који противнику даје привид да има рјешење.

А онда му га узме.

То је шах на татамију.

И баш ту се види разлика између доброг такмичара и озбиљног борца. Добар такмичар зна да побиједи. Озбиљан борац зна да остане миран док се побједа још не види.

Зато Република Немању Микулића предлаже за узор. Уписујемо га тамо гдје припадају људи који својим радом постану дио заједничког добра.

У наше људе.

Као благо.