Buće na Orjenu: igra u kojoj živi onaj dobri stari NoviБуће на Орјену: игра у којој живи онај добри стари Нови
Na Orjenskom sedlu danas se održava XII revijalno bućarsko prvenstvo.Како је на Орјенском седлу обновљен стари бућарски терен и сачувана игра која је некада била дио свакодневице Херцег Новог
Na Orjenskom sedlu danas se održava XII revijalno bućarsko prvenstvo. Priča o ovom događaju počela je u vremenu kada su zogovi bili dio svakodnevice Herceg Novog, a nedjeljno popodne donosilo partiju, razgovor i susret ljudi iz cijelog mjesta.
Nekada je Herceg Novi nedjeljom imao poseban zvuk.
Iz mnogih naselja čuo se kratak, težak udar buća. Poslije njega slijedili su procjenjivanje, mjerenje i glasovi onih koji su sa strane uvijek bolje znali kako je trebalo odigrati.
Zog je bio i teren i mjesto susreta. Dolazilo se prije partije, ostajalo poslije nje, a često se svraćalo samo da se vidi ko igra. Za jednu buću bilo je potrebno nekoliko sekundi, ali se oko nje moglo razgovarati cijelo popodne.
Na zogu se znalo sve
Kada bi dvije balote ostale blizu bulina, svi bi prišli. Najprije se mjerilo pogledom, zatim koracima, a rasprava oko jednog centimetra obično bi se završila tek kada neko donese metar.
Sa igre bi se razgovor lako prebacio na vrijeme, more, posao, baštu, vodu, put ili nekoga ko se upravo vratio iz navigacije. Tu se prepričavalo šta je bilo juče, saznavalo šta će se dogoditi sjutra i komentarisalo iz kurioštine.
Na zogu se znalo ko je stigao u Novi, ko putuje, kome treba pomoć i ko se već dugo nije pojavio. Mlađi su slušali starije, učili pravila i čekali priliku da i sami bace. Donosila se poneka stolica, hladna voda, a ženama se hrabro javljalo da se ostaje do kraja.
Svako naselje imalo je svoje igrače, karaktere i mala rivalstva. Znalo se ko najbolje približava bulinu, ko sigurno izbija, ko igra mirno, a ko poslije lošeg bacanja krivca pronalazi u terenu, kamenu ili vjetru.
Herceg Novi je krajem osamdesetih imao oko 30 registrovanih bućarskih klubova i dvije opštinske lige. U finalu Republičke lige 1988. godine igrali su novski klubovi „Bijela“, „Zetatrans“, „Kumbor“, „Srbina“ i „Rivijera“.
Broj klubova govori o razvijenom sportu. Sjećanje na zogove govori nešto više – koliko su oni bili važni životu grada.
Kako su buće utihnule
Buće su iz Herceg Novog nestajale polako.
Najprije bi nedostajao jedan igrač. Zatim bi se preskočila nedjeljna partija. Trava bi počela da raste uz ivice, teren bi se sve rjeđe ravnao, a ljudi bi se vremenom odvikli da svraćaju.
Mijenjale su se navike, gasili klubovi, a zemljište na kojem se igralo dobijalo je drugu namjenu.
Teren u Bijeloj sravnjen je nakon prodaje zemljišta. Kumborski klub, osnovan 1984. godine, prestao je da radi tokom devedesetih. Mještani su ga ponovo pokrenuli 1998, a zog je posljednji put obnovljen 2021. godine, uoči Praznika mimoze. Danas je ponovo zapušten,kao i teren u Kumboru.
Kada su buće otišle sa ŠkveraNajdublji trag na novsko bućanje ostavio je gubitak terena na Škveru.
Tamo su buće bile pred očima cijelog grada. Oko zoga su prolazili kupači, ribari, jedriličari, djeca i novske dame. Neko bi zastao na nekoliko minuta, neko ostao do kraja partije, a neko se poslije gledanja i sam priključio klubu.
Oko 2007. godine teren je izbetoniran, a BK „Val“ izmješten na Toplu. U tadašnjem novinskom izvještaju zabilježeno je da je prostor na Škveru ustupljen za potrebe Jedriličarskog kluba „Jugole Grakalić“, kao i oštro protivljenje bućara takvoj odluci.
Na Toploj su napravljena četiri nova terena, uz pomoć nadležnih i donaciju Nikše Gojkovića. Bućari su mogli da nastave da treniraju i organizuju turnire, ali su se našli daleko od gradske rive i ljudi koji su svakodnevno prolazili pored igre.
Zog je dobio novu adresu, a buće su izgubile publiku.
Nikša Gojković danas upravo taj trenutak vidi kao početak njihovog ozbiljnog nestajanja iz života grada.
Možda je upravo taj momenat učvrstio Nikšu Gojkovića u odluci da od buća ne odustane i da, zajedno sa ljudima iz „Vala“ i „Subre“, vrati igru na stari zog Orjenskog sedla.
Zog pored „Alpine“
Pored nekadašnjeg pansiona „Alpina“ i Orjenske lokve, na 1.600 metara nadmorske visine, postojao je bućarski zog.
Usred planine, među kršem, munikama i najvišim vrhovima Orjena, napravljen je komad ravnog terena omeđenog kamenom. More se odatle vidi tek u daljini, ali je na zogu živjela ista navika kao u mjestima uz obalu.
Tokom osamdesetih godina tu se redovno igralo. Buće su na Sedlo stigle zajedno sa ljudima koji su u planinu ponijeli način života svog grada.
Početkom devedesetih igra je prestala. Trava je prekrila podlogu, zemlja se osipala, a kameni podzid počeo da popušta. Prošlo je gotovo četvrt vijeka u kojem se pored „Alpine“ više nije čuo udar buća.
U ljeto 2015. godine desetoro ljudi odlučilo je da to promoijeni.
Desetoro ljudi, kamen i kariole
Dobrovoljci Planinarskog kluba „Subra“ popeli su se na Orjensko sedlo sa alatom i kariolama. Kamen potreban za obnovu pronalazili su u okolini i ručno ga dopremali do igrališta.
Svaki komad trebalo je izabrati, okrenuti i pronaći mu odgovarajuće mjesto. Urušeni podzid obnovili su starom tehnikom slaganja kamena bez maltera, a zatim nasuli zemlju i izravnali teren.
Nikola Brajović i Goran Vuković pokazivali su učesnicima kako se podiže suvomeđa, dok je Željko Starčević vodio teorijski dio radionice.
Mjesec nakon obnove, na Sedlo su pozvani bućari.
Dan kada se igra vratila
Prvi revijalni turnir održan je 16. avgusta 2015. godine. Stigli su „Val“ i „Meljine“ iz Herceg Novog, „Palma“ iz Tivta i „Jadran“ iz Perasta.
Na Orjenskom sedlu tog avgustovskog dana bilo je svega 16 stepeni. Gusti oblaci prelazili su preko prevoja, duvao je jak južni vjetar, a najavljena kiša sačekala je da se turnir završi.
Teren je još imao neravnine, poneki busen trave i kamen koji je mogao da promijeni pravac buće. Igrači su se prilagođavali, publika komentarisala, a mjesto koje je godinama bilo tiho ponovo je postalo zog.
Susret je prerastao u tradiciju.
„Gorska buća“ i „Hitac Orjena“
Zog je narednih godina uređivan zajedno sa svojom okolinom. Suvomeđa je dograđivana, a od kamena su napravljena i mjesta za gledaoce.
Na trećem prvenstvu 2017. godine nastupile su ekipe iz sve tri bokeljske opštine. Tada je prvi put dodijeljena „Gorska buća“, prelazni trofej koji je Vjekoslav Đeri napravio od suve munike.
Prva ga je osvojila tivatska „Palma“. Od tada „Gorska buća“ odlazi sa pobjednicima, da bi se narednog avgusta vratila na Orjen i čekala novu partiju.
Sedlo je dobilo i sopstvenu disciplinu – „Hitac Orjena“. Igrači sa velike udaljenosti pokušavaju da pogode drugu buću, a najbolji zabilježeni rezultat ostvario je Ilija Bumbar 2023. godine. Pogodio je sa 23 metra i postavio ono što se među učesnicima naziva orjenskim „svjetskim rekordom“.
Prošlogodišnje prvenstvo okupilo je rekordnih 15 ekipa iz Herceg Novog, Tivta, Perasta i Budve. Uz poznate klubove, svoje ekipe imali su Kruševice, Sušćepan i Vrbanj.
Među igračima su bila i djeca od 12 do 14 godina.
U njihovom dolasku nalazi se najvažniji rezultat svih dosadašnjih prvenstava. Ljudi koji su obnovili zog vratili su jedan stari običaj, a mlađi su dobili priliku da ga nastave.
Danas dvanaesti put
Okupljanje i izvlačenje parova počelo je i danas u 9 časova, kada startuju prvenstvo i „Hitac Orjena“. Pauza za zajednički ručak je u 13, finale i dodjela diploma i prelazne „Gorske buće“ u 14, a završetak događaja planiran je za 15 časova.
Domaćin je Planinarski klub „Subra“, organizator Bućarski klub „Val“, dok događaj podržavaju Sekretarijat za društvene djelatnosti i međunarodnu saradnju i Park prirode „Orjen“, uz pomoć DOO „Val Gojković“.
Ko nije pošao, još nije zakasnio.
Baština upravo ostaje živa – kada ponovo postane dio života.
На Орјенском седлу данас се одржава XII ревијално бућарско првенство. Прича о овом догађају почела је у времену када су зогови били дио свакодневице Херцег Новог, а недјељно поподне доносило партију, разговор и сусрет људи из цијелог мјеста.
Некада је Херцег Нови недјељом имао посебан звук.
Из многих насеља чуо се кратак, тежак удар бућа. Послије њега слиједили су процјењивање, мјерење и гласови оних који су са стране увијек боље знали како је требало одиграти.
Зог је био и терен и мјесто сусрета. Долазило се прије партије, остајало послије ње, а често се свраћало само да се види ко игра. За једну бућу било је потребно неколико секунди, али се око ње могло разговарати цијело поподне.
На зогу се знало све
Када би двије балоте остале близу булина, сви би пришли. Најприје се мјерило погледом, затим корацима, а расправа око једног центиметра обично би се завршила тек када неко донесе метар.
Са игре би се разговор лако пребацио на вријеме, море, посао, башту, воду, пут или некога ко се управо вратио из навигације. Ту се препричавало шта је било јуче, сазнавало шта ће се догодити сјутра и коментарисало из куриоштине.
На зогу се знало ко је стигао у Нови, ко путује, коме треба помоћ и ко се већ дуго није појавио. Млађи су слушали старије, учили правила и чекали прилику да и сами баце. Доносила се понека столица, хладна вода, а женама се храбро јављало да се остаје до краја.
Свако насеље имало је своје играче, карактере и мала ривалства. Знало се ко најбоље приближава булину, ко сигурно избија, ко игра мирно, а ко послије лошег бацања кривца проналази у терену, камену или вјетру.
Херцег Нови је крајем осамдесетих имао око 30 регистрованих бућарских клубова и двије општинске лиге. У финалу Републичке лиге 1988. године играли су новски клубови „Бијела“, „Зетатранс“, „Кумбор“, „Србина“ и „Ривијера“.
Број клубова говори о развијеном спорту. Сјећање на зогове говори нешто више – колико су они били важни животу града.
Како су буће утихнуле
Буће су из Херцег Новог нестајале полако.
Најприје би недостајао један играч. Затим би се прескочила недјељна партија. Трава би почела да расте уз ивице, терен би се све рјеђе равнао, а људи би се временом одвикли да свраћају.
Мијењале су се навике, гасили клубови, а земљиште на којем се играло добијало је другу намјену.
Терен у Бијелој сравњен је након продаје земљишта. Кумборски клуб, основан 1984. године, престао је да ради током деведесетих. Мјештани су га поново покренули 1998, а зог је посљедњи пут обновљен 2021. године, уочи Празника мимозе. Данас је поново запуштен,као и терен у Кумбору.
Када су буће отишле са ШквераНајдубљи траг на новско бућање оставио је губитак терена на Шкверу.
Тамо су буће биле пред очима цијелог града. Око зога су пролазили купачи, рибари, једриличари, дјеца и новске даме. Неко би застао на неколико минута, неко остао до краја партије, а неко се послије гледања и сам прикључио клубу.
Око 2007. године терен је избетониран, а БК „Вал“ измјештен на Топлу. У тадашњем новинском извјештају забиљежено је да је простор на Шкверу уступљен за потребе Једриличарског клуба „Југоле Гракалић“, као и оштро противљење бућара таквој одлуци.
На Топлој су направљена четири нова терена, уз помоћ надлежних и донацију Никше Гојковића. Бућари су могли да наставе да тренирају и организују турнире, али су се нашли далеко од градске риве и људи који су свакодневно пролазили поред игре.
Зог је добио нову адресу, а буће су изгубиле публику.
Никша Гојковић данас управо тај тренутак види као почетак њиховог озбиљног нестајања из живота града.
Можда је управо тај моменат учврстио Никшу Гојковића у одлуци да од бућа не одустане и да, заједно са људима из „Вала“ и „Субре“, врати игру на стари зог Орјенског седла.
Зог поред „Алпине“
Поред некадашњег пансиона „Алпина“ и Орјенске локве, на 1.600 метара надморске висине, постојао је бућарски зог.
Усред планине, међу кршем, муникама и највишим врховима Орјена, направљен је комад равног терена омеђеног каменом. Море се одатле види тек у даљини, али је на зогу живјела иста навика као у мјестима уз обалу.
Током осамдесетих година ту се редовно играло. Буће су на Седло стигле заједно са људима који су у планину понијели начин живота свог града.
Почетком деведесетих игра је престала. Трава је прекрила подлогу, земља се осипала, а камени подзид почео да попушта. Прошло је готово четврт вијека у којем се поред „Алпине“ више није чуо удар бућа.
У љето 2015. године десеторо људи одлучило је да то промоијени.
Десеторо људи, камен и кариоле
Добровољци Планинарског клуба „Субра“ попели су се на Орјенско седло са алатом и кариолама. Камен потребан за обнову проналазили су у околини и ручно га допремали до игралишта.
Сваки комад требало је изабрати, окренути и пронаћи му одговарајуће мјесто. Урушени подзид обновили су старом техником слагања камена без малтера, а затим насули земљу и изравнали терен.
Никола Брајовић и Горан Вуковић показивали су учесницима како се подиже сувомеђа, док је Жељко Старчевић водио теоријски дио радионице.
Мјесец након обнове, на Седло су позвани бућари.
Дан када се игра вратила
Први ревијални турнир одржан је 16. августа 2015. године. Стигли су „Вал“ и „Мељине“ из Херцег Новог, „Палма“ из Тивта и „Јадран“ из Пераста.
На Орјенском седлу тог августовског дана било је свега 16 степени. Густи облаци прелазили су преко превоја, дувао је јак јужни вјетар, а најављена киша сачекала је да се турнир заврши.
Терен је још имао неравнине, понеки бусен траве и камен који је могао да промијени правац буће. Играчи су се прилагођавали, публика коментарисала, а мјесто које је годинама било тихо поново је постало зог.
Сусрет је прерастао у традицију.
„Горска бућа“ и „Хитац Орјена“
Зог је наредних година уређиван заједно са својом околином. Сувомеђа је дограђивана, а од камена су направљена и мјеста за гледаоце.
На трећем првенству 2017. године наступиле су екипе из све три бокељске општине. Тада је први пут додијељена „Горска бућа“, прелазни трофеј који је Вјекослав Ђери направио од суве мунике.
Прва га је освојила тиватска „Палма“. Од тада „Горска бућа“ одлази са побједницима, да би се наредног августа вратила на Орјен и чекала нову партију.
Седло је добило и сопствену дисциплину – „Хитац Орјена“. Играчи са велике удаљености покушавају да погоде другу бућу, а најбољи забиљежени резултат остварио је Илија Бумбар 2023. године. Погодио је са 23 метра и поставио оно што се међу учесницима назива орјенским „свјетским рекордом“.
Прошлогодишње првенство окупило је рекордних 15 екипа из Херцег Новог, Тивта, Пераста и Будве. Уз познате клубове, своје екипе имали су Крушевице, Сушћепан и Врбањ.
Међу играчима су била и дјеца од 12 до 14 година.
У њиховом доласку налази се најважнији резултат свих досадашњих првенстава. Људи који су обновили зог вратили су један стари обичај, а млађи су добили прилику да га наставе.
Данас дванаести пут
Окупљање и извлачење парова почело је и данас у 9 часова, када стартују првенство и „Хитац Орјена“. Пауза за заједнички ручак је у 13, финале и додјела диплома и прелазне „Горске буће“ у 14, а завршетак догађаја планиран је за 15 часова.
Домаћин је Планинарски клуб „Субра“, организатор Бућарски клуб „Вал“, док догађај подржавају Секретаријат за друштвене дјелатности и међународну сарадњу и Парк природе „Орјен“, уз помоћ ДОО „Вал Гојковић“.
Ко није пошао, још није закаснио.
Баштина управо остаје жива – када поново постане дио живота.