Ivanjdanski vjenčić i novski čajИвањдански вјенчић и новски чај
Ivanjdan u Novom miriše na bilje, kuću, novski čaj i tiho predanje o Svetoj Kseniji Petrogradskoj.Ивањдан у Новом мирише на биље, кућу, новски чај и тихо предање о Светој Ксенији Петроградској.
Sjutra je Ivanjdan.
Praznik Rođenja Svetog Jovana Preteče i Krstitelja.
Jedan od onih dana kada se crkveni kalendar i narodno predanje dodirnu u zoru.
Novski čaj u vjenčiću
Vjekovima unazad novske djevojke i bake su pred svitanje, podno Orjena, brale ivanjsko cvijeće i druge ljekovite trave.
Od njih su plele vjenčiće i unosile ih u kuću.
Radile su to uvijek sa istim biljkama.
Jer u taj vjenčić nisu se pleli slučajni mirisi.
Pleo se kantarion, Gospina trava, da ženama čuva zdravlje.
Plela se hajdučka trava, za snagu i otpornost.
Plela se majčina dušica, za miran san.
Plela se divlja nana, za svježinu.
Pleo se i pelin, gorak i jak.
Zato u Herceg Novom ivanjdanski vjenčić nikada nije bio samo ukras.
Bio je i miris kuće.
Tajni recept za novski čaj.
Ali tu priči nije kraj
Dvadesetih godina prošlog vijeka u Herceg Novi slio se veliki broj ruskih izbjeglica.
Dočekivao ih je i pomagao im Mirko Komnenović.
Sa njima je, tiho, u naš grad došla i priča o Blaženoj Kseniji Petrogradskoj.
Danas Svetoj Kseniji.
Brzoj pomoćnici i utješiteljki siromašnih, bolesnih, samih i svih koji nose neku tihu muku.
Zato su joj se kroz vrijeme, kao i danas, obraćali i obraćaju oni koji traže dom, posao, mir, utjehu, zdravlje i izlaz iz nevolje.
U predanju je ostao i običaj da joj se čovjek obrati pismom.
Jednostavno.
Na papiru.
Kao nekome ko razumije.
Vjenčić pred Svetom Ksenijom
Po usmenom predanju koje se prenosilo iz sela podno Orjena do Bunovića, naše bake su čule za Svetu Kseniju od Rusa.
Zato su, na Ivanjdan, stavljale vjenčić od cvijeća na posebno mjesto u kući.
Ispod njega bi ostavljale papiriće sa imenima, željama i molitvama.
Pred zamišljenom ikonom Svete Ksenije.
O njoj se tada samo šaputalo, a za svetiteljku je proglašena 1988. godine.
Gotovo vijek kasnije, Herceg Novi dobija crkvu Svetog Fjodora Ušakova, a Crkva i Manastir Svete Ksenije Petrogradske rađaju se na lokalitetu Jovičine vode u selu Dragalj.
Kao da su se stare priče vratile na mjesto na kom su se čuvali vjenčići.
Mora da nas je pronašlo ivanjsko cvijeće.
Zato, sjutra, ako ispletete ivanjdanski vjenčić, neka ne bude samo lijep.
Neka zamiriše na dom.
Neka se pomene ko nedostaje.
Neka se zatraži mir.
A kažu: ko pije ovako pripremljen novski čaj, makar na tren bude bezbrižan.
Сјутра је Ивањдан.
Празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља.
Један од оних дана када се црквени календар и народно предање додирну у зору.
Новски чај у вјенчићу
Вјековима уназад новске дјевојке и баке су пред свитање, подно Орјена, брале ивањско цвијеће и друге љековите траве.
Од њих су плеле вјенчиће и уносиле их у кућу.
Радиле су то увијек са истим биљкама.
Јер у тај вјенчић нису се плели случајни мириси.
Плео се кантарион, Госпина трава, да женама чува здравље.
Плела се хајдучка трава, за снагу и отпорност.
Плела се мајчина душица, за миран сан.
Плела се дивља нана, за свјежину.
Плео се и пелин, горак и јак.
Зато у Херцег Новом ивањдански вјенчић никада није био само украс.
Био је и мирис куће.
Тајни рецепт за новски чај.
Али ту причи није крај
Двадесетих година прошлог вијека у Херцег Нови слио се велики број руских избјеглица.
Дочекивао их је и помагао им Мирко Комненовић.
Са њима је, тихо, у наш град дошла и прича о Блаженој Ксенији Петроградској.
Данас Светој Ксенији.
Брзој помоћници и утјешитељки сиромашних, болесних, самих и свих који носе неку тиху муку.
Зато су јој се кроз вријеме, као и данас, обраћали и обраћају они који траже дом, посао, мир, утјеху, здравље и излаз из невоље.
У предању је остао и обичај да јој се човјек обрати писмом.
Једноставно.
На папиру.
Као некоме ко разумије.
Вјенчић пред Светом Ксенијом
По усменом предању које се преносило из села подно Орјена до Буновића, наше баке су чуле за Свету Ксенију од Руса.
Зато су, на Ивањдан, стављале вјенчић од цвијећа на посебно мјесто у кући.
Испод њега би остављале папириће са именима, жељама и молитвама.
Пред замишљеном иконом Свете Ксеније.
О њој се тада само шапутало, а за светитељку је проглашена 1988. године.
Готово вијек касније, Херцег Нови добија цркву Светог Фјодора Ушакова, а Црква и Манастир Свете Ксеније Петроградске рађају се на локалитету Јовичине воде у селу Драгаљ.
Као да су се старе приче вратиле на мјесто на ком су се чували вјенчићи.
Мора да нас је пронашло ивањско цвијеће.
Зато, сјутра, ако исплетете ивањдански вјенчић, нека не буде само лијеп.
Нека замирише на дом.
Нека се помене ко недостаје.
Нека се затражи мир.
А кажу: ко пије овако припремљен новски чај, макар на трен буде безбрижан.