Šezdeset godina „Bokelja“: Priča o mladićima sa posljednje stanice i pjesmi koja je obišla EvropuШездесет година „Бокеља“: Прича о младићима са посљедње станице и пјесми која је обишла Европу
Šezdesetih godina prošlog vijeka svaka kuća u Zelenici imala je neki instrument.Шездесетих година прошлог вијека свака кућа у Зеленици имала је неки инструмент.
Šezdesetih godina prošlog vijeka svaka kuća u Zelenici imala je neki instrument.
Muzika je bila dio svakodnevice i činila život lakšim. Uz nju se svaka briga mogla premostiti dok ne dođe rješenje. Neko bi započeo pjesmu, ostali prihvatili glasove i, makar dok ona traje, sve bi ponovo bilo u redu.
U takvoj Zelenici, koja je tada bila posljednja stanica stare uskotračne pruge, tokom ljeta 1966. okupila se grupa mladih ljudi. Vozovi su tu završavali put, a njihov je tek počinjao.
Završna stanica i luka Zelenika, 1936. godine / Foto: Foto Laforest, Wikimedia Commons
U narodu su zato ostali upamćeni kao „mladići sa posljednje stanice“.
Ime su pronašli u kraju kojem su pripadali.
„Bokelji“.
Glasovi koje je povezao Dragan Rakić
U središtu njihove priče bio je Dragan Rakić.
Rođen je 1935. godine u Bajmoku, a u Zeleniku je sa porodicom doselio kao četrnaestogodišnjak. Muzičku školu završio je u Kotoru, kasnije studirao na Muzičkoj akademiji, a radni vijek proveo je obrazujući generacije mladih muzičara u Herceg Novom.
Bio je nastavnik, direktor Muzičke škole, kompozitor i aranžer. U „Bokeljima“ je pjevao prvi tenor i vodio ansambl od osnivanja do 1996. godine.
Prve nastupe pjevači su dijelili sa mandolinskim orkestrom učenica Muzičke škole. To je možda i najljepša slika njihovih početaka: mladi glasovi iz Zelenike, djevojke sa mandolinama i profesor koji je znao kako da ih pretvori u ansambl.
Rakić je u tradicionalnim pjesmama prepoznavao ono što treba sačuvati, a zatim im davao oblik u kojem su mogle da stignu do velike pozornice. Sa Dušanom Seferovićem stvarao je i nove pjesme posvećene ljudima i predjelima koje su svakodnevno gledali.
Dušan je pisao stihove za „Zeleničke tihe vale“, a Dragan muziku i obradu.
Prva slika u toj pjesmi bila je stanica – „stanica naših snova“.
Mjesto sa kojeg se nekada odlazilo vozom postalo je početak pjesme koja će Zeleniku nadživjeti u mnogim promjenama.
Prvi veliki odlazak
Četiri godine nakon osnivanja, ime „Bokelja“ već se nalazilo u televizijskom programu.
U februaru 1970. godine Televizija Titograd emitovala je emisiju „Pevaju Bokelji“. Devet dana kasnije ansambl iz Zelenike nastupio je u Novom teatru Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, na večeri bokeljskih i dalmatinskih pjesama.
Možemo samo zamisliti šta je takav odlazak značio mladim ljudima koji su prve glasove spajali u Zelenici. Pred njima je bila velika beogradska pozornica, a sa njima pjesme koje su do tada pripadale njihovim kućama, obali i gradu.
Njihova televizijska emisija u junu iste godine uvrštena je u program festivala na Bledu. Glasovi su nastavili putovanje i kada su se pjevači vratili kući.
Herceg Novi na maloj ploči
Prvo diskografsko izdanje „Bokelja“ koje smo pronašli objavljeno je 1973. godine.
Bila je to mala ploča sa dvije pjesme, pod oznakom Turističkog saveza Boke Kotorske.
Na jednoj strani Lazar Paskal pjevao je „U Herceg Novom cvjetaju mimoze“. Na drugoj su „Bokelji“ izvodili „Peraške otoke“, pjesmu za koju je tekst napisao Vladimir Brguljan, a muziku i aranžman Dragan Rakić.
Na toj ploči stao je čitav jedan kraj: mimoza, Herceg Novi, Perast i glasovi ljudi koji su sebe nazvali po Boki.
Pjesma je ubrzo postala dio načina na koji se grad predstavljao svijetu.
Početkom 1974. godine „Bokelji“ su sa Praznikom mimoze ponovo stigli u Beograd. Sa njima su došli bleh-orkestar, maske i cvijeće iz Herceg Novog. Nastupali su u hotelu „Jugoslavija“, učestvovali u povorci gradskim ulicama i velikoj „Bokeljskoj noći“.
Dok su se prolaznicima dijelile mimoze, „Bokelji“ su donosili zvuk grada iz kojeg je cvijeće stiglo.
Tokom narednih godina upravo će oni postati jedno od njegovih najprepoznatljivijih lica.
Ljudi koji su činili „Bokelje“
Najduže su zajedno pjevali Dragan Rakić, Zdravko Vuksanović, Dušan Duško Seferović, Neđeljko Lučić, Mato Vučetić, Lazar Seferović, Milivoj Perušković i Stanko Macura.
Svaki od njih imao je svoje mjesto u višeglasju.
Rakić je bio prvi tenor i voditelj. Zdravko Vuksanović i Duško Seferović pjevali su druge tenore. Neđeljko Lučić i Mato Vučetić bili su baritoni, dok su Lazar Seferović, Milivoj Perušković i Stanko Macura držali basove.
Kada bi zapjevali, pojedinačni glasovi prestajali su da se razdvajaju. Ostajao je zvuk „Bokelja“.
Kroz ansambl su tokom godina prolazili i drugi pjevači. Jedno od imena koje treba sačuvati nalazi se na omotu ploče iz 1977. godine.
Na tom izdanju među tenorima je, uz Dragana Rakića i Zdravka Vuksanovića, naveden Nedeljko Gudeljević. Na istoj ploči pjevali su Mato Vučetić, Neđeljko Lučić, Lazar Seferović, Milivoj Perušković i Stanko Macura.
Duško Seferović pripadao je najdugovječnijoj postavi, ali nije učestvovao na tom snimanju.
Jedan stari omot tako nam pokazuje da istorija ansambla obuhvata više ljudi od onih koje obično vidimo na zajedničkoj fotografiji. Neko je ostao decenijama, neko je sa njima proveo dio puta, a svaki je u pjesmu ugradio svoj glas.
Zelenika u velikim dvoranama
Putovanja su postajala sve duža, a pozornice sve veće.
„Bokelji“ su nastupali u Njemačkoj, Holandiji, Danskoj, Belgiji, Albaniji i Rusiji. Pjevali su na festivalima širom Jugoslavije, u Omišu i Nišu, na Euroviziji i Interviziji.
Tri puta predstavljali su svoj kraj na Svjetskom turističkom sajmu u Berlinu.
Godine 1981. stigli su do moskovske dvorane „Čajkovski“, jedne od najpoznatijih koncertnih sala tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Nastupali su zajedno sa Gertrudom Munitić, prvakinjom Sarajevske opere.
Tri godine kasnije bili su dio programa Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.
Njihove glasove slušali su Josip Broz Tito i Jovanka Broz, a pjevali su i danskoj kraljici Margareti II.
Iza tih gostovanja ostala je velika brojka – više od 1.200 koncerata i drugih nastupa tokom 35 godina rada.
U njoj su sabrane probe poslije posla, polasci, čekanja, umor, hotelske sobe, pozornice i povratak u Zeleniku. Ansambl je trebalo održati na okupu, pronaći vrijeme za pjesmu i iznova uskladiti glasove.
Veliki uspjeh „Bokelja“ izrastao je iz te istrajnosti.
Na svakom putovanju nosili su nekoliko pažljivo složenih glasova i ime kraja iz kojeg su došli.
Pjesme u kojima je grad prepoznavao sebe
„Bokelji“ su snimili tri LP i dvije singl ploče, više kaseta i CD izdanja. Za televiziju su pripremili 19 samostalnih emisija i četiri serije.
Na tim snimcima ostale su tradicionalne pjesme iz Boke i Crne Gore, ali i kompozicije nastale upravo za njih.
„Peraški otoci“, „Boko moja mila“, „Pjesma Herceg Novom“, „Ima jedan grad na moru“, „Opet je preda mnom Boka“ i „Zeleničke tihe vale“ govorile su o prostoru kojem su pripadali.
U njima je Herceg Novi bio dom.
Pjevali su o njemu sa bliskošću ljudi koji poznaju njegove ulice, obalu, miris mora i trenutak kada se poslije putovanja ponovo ugledaju poznata brda.
Zato su te pjesme ostale i među ljudima koji nikada nisu poznavali članove ansambla. Slušale su se sa ploča i kaseta, na radiju, televiziji, feštama i porodičnim okupljanjima.
Mnogi su uz njih naučili kako zvuči pjesma o sopstvenom gradu.
Tereza i „Zeleničke tihe vale“
Posebno mjesto u istoriji „Bokelja“ pripada saradnji sa Terezom Kesovijom.
Na izdanju iz 1989. godine Tereza je sa njima otpjevala „Pjesmu Herceg Novom“, „Peraške otoke“ i „Zeleničke tihe vale“. Zajedno su snimili i tri televizijske emisije posvećene Herceg Novom i Boki.
Jedna od najvećih muzičkih zvijezda Jugoslavije stala je uz pjevače iz Zelenike i njihovoj pjesmi dala svoj glas.
„Zeleničke tihe vale“ tada su već bile mnogo više od kompozicije jednog ansambla. Postale su pjesma mjesta.
Godina u kojoj je otišao Dragan
Dragan Rakić napustio nas je 1996. godine.
Sa „Bokeljima“ je proveo trideset godina. Vodio ih je od prvih nastupa sa učenicama Muzičke škole do Moskve, Berlina i televizijskih studija.
Ansambl je poslije njegove smrti nastavio da pjeva još pet godina. Sa radom je završio 2001.
Tako je okončano 35 godina zajedničkog stvaranja ljudi čiji su se životi odavno ispreplitali sa životom ansambla.
Braća Dušan i Lazar Seferović pokušala su da to vrijeme sačuvaju u monografiji „Bokeška saga o ansamblu Bokelji“. Prikupili su deset priča, oko 240 fotografija i dvadesetak notnih zapisa i faksimila.
Glasovi koji više nisu mogli da se okupe našli su mjesto među stranicama knjige.
Lazar je kasnije govorio o velikoj praznini koja je ostala poslije prijatelja sa kojima je obišao pola Evrope. Uspjesi su ostali zapisani, ali je on pamtio ljude: putovanja, bliskost i dane provedene zajedno.
U tome se najbolje vidi koliko su „Bokelji“ značili svojim članovima.
Ansambl je bio njihov zajednički život.
Ime je sačekalo nove glasove
Poslije više od dvije decenije, ime „Bokelja“ ponovo je okupilo pjevače.
Nova postava počela je sa probama u septembru 2024. godine. U prvom javno predstavljenom sastavu bili su Zdravko Mirić, Ilija Vukosavljević, Dijana Sindik, Katarina Vuković, Ilko Vuksanović, Silvio Marković, Nenad Neno Kotarac, Relja Lazović i Dušan Duje Tadić. Uz njih je Ilija Vuksanović, član i počasni predsjednik klape.
Dio obnovljene klape „Bokelji“ na probi, 2025. godine / Foto: RTHN
Novi „Bokelji“ okupili su ljude iz Herceg Novog i Tivta sa željom da pjesme prethodne generacije ponovo žive pred publikom.
U junu prošle godine osvojili su treće mjesto na Međunarodnom festivalu klapa u Perastu.
„Bokelji“ nakon osvajanja trećeg mjesta na Međunarodnom festivalu klapa u Perastu, 2025. godine / Foto: RTHN
Za nastup su izabrali „Kad mi bude leći“ i „Zeleničke tihe vale“.
Tako se, poslije godina tišine, na pozornici ponovo začula pjesma koja je u sebi od početka nosila Zeleniku.
Šezdeset godina kasnije
Večeras će se u Zelenici obilježiti 60 godina od osnivanja „Bokelja“.
U tih šest decenija stali su prvobitni ansambl, 35 godina njegovog rada, više od 1.200 nastupa, velike pozornice, ploče, prijateljstva, odlazak Dragana Rakića, godine bez „Bokelja“ i povratak imena među nove ljude.
Stale su i brojne promjene same Zelenike.
Nestala je uskotračna pruga. Smjenjivale su se generacije. Instrumenti koji su nekada bili u kućama završavali su na tavanima, a ploče u porodičnim zbirkama.
Ostale su pjesme.
Svečani koncert počinje u 21 čas, na platou ispred kafe-bara „Marinero“. Uz domaćine će nastupiti i klape iz Dalmacije, a ulaz je slobodan.
Шездесетих година прошлог вијека свака кућа у Зеленици имала је неки инструмент.
Музика је била дио свакодневице и чинила живот лакшим. Уз њу се свака брига могла премостити док не дође рјешење. Неко би започео пјесму, остали прихватили гласове и, макар док она траје, све би поново било у реду.
У таквој Зеленици, која је тада била посљедња станица старе ускотрачне пруге, током љета 1966. окупила се група младих људи. Возови су ту завршавали пут, а њихов је тек почињао.
Завршна станица и лука Зеленика, 1936. године / Фото: Фото Лафорест, Wikimedia Цоммонс
У народу су зато остали упамћени као „младићи са посљедње станице“.
Име су пронашли у крају којем су припадали.
„Бокељи“.
Гласови које је повезао Драган Ракић
У средишту њихове приче био је Драган Ракић.
Рођен је 1935. године у Бајмоку, а у Зеленику је са породицом доселио као четрнаестогодишњак. Музичку школу завршио је у Котору, касније студирао на Музичкој академији, а радни вијек провео је образујући генерације младих музичара у Херцег Новом.
Био је наставник, директор Музичке школе, композитор и аранжер. У „Бокељима“ је пјевао први тенор и водио ансамбл од оснивања до 1996. године.
Прве наступе пјевачи су дијелили са мандолинским оркестром ученица Музичке школе. То је можда и најљепша слика њихових почетака: млади гласови из Зеленике, дјевојке са мандолинама и професор који је знао како да их претвори у ансамбл.
Ракић је у традиционалним пјесмама препознавао оно што треба сачувати, а затим им давао облик у којем су могле да стигну до велике позорнице. Са Душаном Сеферовићем стварао је и нове пјесме посвећене људима и предјелима које су свакодневно гледали.
Душан је писао стихове за „Зеленичке тихе вале“, а Драган музику и обраду.
Прва слика у тој пјесми била је станица – „станица наших снова“.
Мјесто са којег се некада одлазило возом постало је почетак пјесме која ће Зеленику надживјети у многим промјенама.
Први велики одлазак
Четири године након оснивања, име „Бокеља“ већ се налазило у телевизијском програму.
У фебруару 1970. године Телевизија Титоград емитовала је емисију „Певају Бокељи“. Девет дана касније ансамбл из Зеленике наступио је у Новом театру Југословенског драмског позоришта у Београду, на вечери бокељских и далматинских пјесама.
Можемо само замислити шта је такав одлазак значио младим људима који су прве гласове спајали у Зеленици. Пред њима је била велика београдска позорница, а са њима пјесме које су до тада припадале њиховим кућама, обали и граду.
Њихова телевизијска емисија у јуну исте године уврштена је у програм фестивала на Бледу. Гласови су наставили путовање и када су се пјевачи вратили кући.
Херцег Нови на малој плочи
Прво дискографско издање „Бокеља“ које смо пронашли објављено је 1973. године.
Била је то мала плоча са двије пјесме, под ознаком Туристичког савеза Боке Которске.
На једној страни Лазар Паскал пјевао је „У Херцег Новом цвјетају мимозе“. На другој су „Бокељи“ изводили „Перашке отоке“, пјесму за коју је текст написао Владимир Бргуљан, а музику и аранжман Драган Ракић.
На тој плочи стао је читав један крај: мимоза, Херцег Нови, Пераст и гласови људи који су себе назвали по Боки.
Пјесма је убрзо постала дио начина на који се град представљао свијету.
Почетком 1974. године „Бокељи“ су са Празником мимозе поново стигли у Београд. Са њима су дошли блех-оркестар, маске и цвијеће из Херцег Новог. Наступали су у хотелу „Југославија“, учествовали у поворци градским улицама и великој „Бокељској ноћи“.
Док су се пролазницима дијелиле мимозе, „Бокељи“ су доносили звук града из којег је цвијеће стигло.
Током наредних година управо ће они постати једно од његових најпрепознатљивијих лица.
Људи који су чинили „Бокеље“
Најдуже су заједно пјевали Драган Ракић, Здравко Вуксановић, Душан Душко Сеферовић, Неђељко Лучић, Мато Вучетић, Лазар Сеферовић, Миливој Перушковић и Станко Мацура.
Сваки од њих имао је своје мјесто у вишегласју.
Ракић је био први тенор и водитељ. Здравко Вуксановић и Душко Сеферовић пјевали су друге теноре. Неђељко Лучић и Мато Вучетић били су баритони, док су Лазар Сеферовић, Миливој Перушковић и Станко Мацура држали басове.
Када би запјевали, појединачни гласови престајали су да се раздвајају. Остајао је звук „Бокеља“.
Кроз ансамбл су током година пролазили и други пјевачи. Једно од имена које треба сачувати налази се на омоту плоче из 1977. године.
На том издању међу тенорима је, уз Драгана Ракића и Здравка Вуксановића, наведен Недељко Гудељевић. На истој плочи пјевали су Мато Вучетић, Неђељко Лучић, Лазар Сеферовић, Миливој Перушковић и Станко Мацура.
Душко Сеферовић припадао је најдуговјечнијој постави, али није учествовао на том снимању.
Један стари омот тако нам показује да историја ансамбла обухвата више људи од оних које обично видимо на заједничкој фотографији. Неко је остао деценијама, неко је са њима провео дио пута, а сваки је у пјесму уградио свој глас.
Зеленика у великим дворанама
Путовања су постајала све дужа, а позорнице све веће.
„Бокељи“ су наступали у Њемачкој, Холандији, Данској, Белгији, Албанији и Русији. Пјевали су на фестивалима широм Југославије, у Омишу и Нишу, на Еуровизији и Интервизији.
Три пута представљали су свој крај на Свјетском туристичком сајму у Берлину.
Године 1981. стигли су до московске дворане „Чајковски“, једне од најпознатијих концертних сала тадашњег Совјетског Савеза. Наступали су заједно са Гертрудом Мунитић, првакињом Сарајевске опере.
Три године касније били су дио програма Зимских олимпијских игара у Сарајеву.
Њихове гласове слушали су Јосип Броз Тито и Јованка Броз, а пјевали су и данској краљици Маргарети II.
Иза тих гостовања остала је велика бројка – више од 1.200 концерата и других наступа током 35 година рада.
У њој су сабране пробе послије посла, поласци, чекања, умор, хотелске собе, позорнице и повратак у Зеленику. Ансамбл је требало одржати на окупу, пронаћи вријеме за пјесму и изнова ускладити гласове.
Велики успјех „Бокеља“ израстао је из те истрајности.
На сваком путовању носили су неколико пажљиво сложених гласова и име краја из којег су дошли.
Пјесме у којима је град препознавао себе
„Бокељи“ су снимили три ЛП и двије сингл плоче, више касета и CD издања. За телевизију су припремили 19 самосталних емисија и четири серије.
На тим снимцима остале су традиционалне пјесме из Боке и Црне Горе, али и композиције настале управо за њих.
„Перашки отоци“, „Боко моја мила“, „Пјесма Херцег Новом“, „Има један град на мору“, „Опет је преда мном Бока“ и „Зеленичке тихе вале“ говориле су о простору којем су припадали.
У њима је Херцег Нови био дом.
Пјевали су о њему са блискошћу људи који познају његове улице, обалу, мирис мора и тренутак када се послије путовања поново угледају позната брда.
Зато су те пјесме остале и међу људима који никада нису познавали чланове ансамбла. Слушале су се са плоча и касета, на радију, телевизији, фештама и породичним окупљањима.
Многи су уз њих научили како звучи пјесма о сопственом граду.
Тереза и „Зеленичке тихе вале“
Посебно мјесто у историји „Бокеља“ припада сарадњи са Терезом Кесовијом.
На издању из 1989. године Тереза је са њима отпјевала „Пјесму Херцег Новом“, „Перашке отоке“ и „Зеленичке тихе вале“. Заједно су снимили и три телевизијске емисије посвећене Херцег Новом и Боки.
Једна од највећих музичких звијезда Југославије стала је уз пјеваче из Зеленике и њиховој пјесми дала свој глас.
„Зеленичке тихе вале“ тада су већ биле много више од композиције једног ансамбла. Постале су пјесма мјеста.
Година у којој је отишао Драган
Драган Ракић напустио нас је 1996. године.
Са „Бокељима“ је провео тридесет година. Водио их је од првих наступа са ученицама Музичке школе до Москве, Берлина и телевизијских студија.
Ансамбл је послије његове смрти наставио да пјева још пет година. Са радом је завршио 2001.
Тако је окончано 35 година заједничког стварања људи чији су се животи одавно испреплитали са животом ансамбла.
Браћа Душан и Лазар Сеферовић покушала су да то вријеме сачувају у монографији „Бокешка сага о ансамблу Бокељи“. Прикупили су десет прича, око 240 фотографија и двадесетак нотних записа и факсимила.
Гласови који више нису могли да се окупе нашли су мјесто међу страницама књиге.
Лазар је касније говорио о великој празнини која је остала послије пријатеља са којима је обишао пола Европе. Успјеси су остали записани, али је он памтио људе: путовања, блискост и дане проведене заједно.
У томе се најбоље види колико су „Бокељи“ значили својим члановима.
Ансамбл је био њихов заједнички живот.
Име је сачекало нове гласове
Послије више од двије деценије, име „Бокеља“ поново је окупило пјеваче.
Нова постава почела је са пробама у септембру 2024. године. У првом јавно представљеном саставу били су Здравко Мирић, Илија Вукосављевић, Дијана Синдик, Катарина Вуковић, Илко Вуксановић, Силвио Марковић, Ненад Нено Котарац, Реља Лазовић и Душан Дује Тадић. Уз њих је Илија Вуксановић, члан и почасни предсједник клапе.
Дио обновљене клапе „Бокељи“ на проби, 2025. године / Фото: РТХН
Нови „Бокељи“ окупили су људе из Херцег Новог и Тивта са жељом да пјесме претходне генерације поново живе пред публиком.
У јуну прошле године освојили су треће мјесто на Међународном фестивалу клапа у Перасту.
„Бокељи“ након освајања трећег мјеста на Међународном фестивалу клапа у Перасту, 2025. године / Фото: РТХН
За наступ су изабрали „Кад ми буде лећи“ и „Зеленичке тихе вале“.
Тако се, послије година тишине, на позорници поново зачула пјесма која је у себи од почетка носила Зеленику.
Шездесет година касније
Вечерас ће се у Зеленици обиљежити 60 година од оснивања „Бокеља“.
У тих шест деценија стали су првобитни ансамбл, 35 година његовог рада, више од 1.200 наступа, велике позорнице, плоче, пријатељства, одлазак Драгана Ракића, године без „Бокеља“ и повратак имена међу нове људе.
Стале су и бројне промјене саме Зеленике.
Нестала је ускотрачна пруга. Смјењивале су се генерације. Инструменти који су некада били у кућама завршавали су на таванима, а плоче у породичним збиркама.
Остале су пјесме.
Свечани концерт почиње у 21 час, на платоу испред кафе-бара „Маринеро“. Уз домаћине ће наступити и клапе из Далмације, а улаз је слободан.