BAŠTINA I OBIČAJIБАШТИНА И ОБИЧАЈИ

Sveta Petka Rimljanka u novskom kraju: freske u Mrkovima, dva oltara i put ka BunovićimaСвета Петка Римљанка у новском крају: фреске у Мрковима, два олтара и пут ка Буновићима

Stariji izvori vode od Luštice do novskog zaleđa i pokazuju da je poštovanje Svete Petke u Boki imalo porodični, seoski i međukonfesionalni sloj.Старији извори воде од Луштице до новског залеђа и показују да је поштовање Свете Петке у Боки имало породични, сеоски и међуконфесионални слој.

Redakcija RepublikeРедакција Републике 6. avgust 20266. август 2026 5 min čitanja5 мин читања

Stariji izvori vode od Luštice do novskog zaleđa i pokazuju da je poštovanje Svete Petke u Boki imalo porodični, seoski i međukonfesionalni sloj. Dokumenta potvrđuju hram i živopis u Mrkovima, dok su pješačenje, bosonogi zavjet i noćni sabor u Bunovićima sačuvani u kasnije zabilježenim sjećanjima.

Najčvršći istorijski trag Svete Petke Rimljanke na području Herceg Novog nalazi se u maloj crkvi u Mrkovima na Luštici.

Na njenim zidovima naslikan je čitav niz muka svetiteljke: suđenje, tamnica, usijana kruna, vreli kotao, susret sa zvijeri i pogubljenje.

Istoričar umjetnosti Rajko Vujičić utvrdio je da se većina tih prizora oslanja na žitije Paraskeve Rimljanke, svetiteljke koju Pravoslavna crkva proslavlja 8. avgusta.

Taj nalaz mijenja ugao novske priče. Vezu Herceg Novog sa Svetom Petkom ne čine samo novija svjedočenja o pohodu ka Bunovićima.

Dvije Paraskeve i bokeljsko preplitanje njihovih priča

Crkveni kalendar razlikuje dvije svetiteljke koje narod zove Sveta Petka. Paraskeva Rimljanka bila je ranohrišćanska mučenica. Njen praznik pada 8. avgusta po građanskom kalendaru. Paraskeva Epivatska, poznata i kao Trnovska, živjela je mnogo kasnije i proslavlja se 27. oktobra.

Isto ime otvorilo je prostor da se njihove priče u narodnom pamćenju spoje. Vujičić je u zborniku „Boka“ 1982. godine na to posebno upozorio. Mrkovski živopis to preplitanje pokazuje na zidu: gotovo cio ciklus pripada Rimljanki, a jedna scena prenosa moštiju vezuje se za Trnovsku Petku.

Žitije Rimljanke govori o djevojci iz hrišćanske porodice u Rimu, koja je poslije smrti roditelja razdijelila imovinu i propovijedala vjeru u vrijeme progona. Predanja o njenim stradanjima ušla su u mrkovske freske. Zbog toga se identitet svetiteljke u ovom hramu može utvrđivati preciznije nego kod crkava koje u popisima nose samo naziv „Sveta Petka“.

Mrkovi: pisani trag od 1605. i freske iz 1704. godine

U javnim pregledima novske baštine kao godina gradnje crkve često se navodi 1600. Vujičić je bio oprezniji: za samu tu godinu nije našao pouzdanu potvrdu. Siguran oslonac pruža opis biskupske vizitacije iz 1605. godine. U njemu se pominje mala crkva sa zvonikom, jednim zvonom i slikarstvom u grčkom, odnosno vizantijskom maniru.

Naredni trag dolazi iz 1617. godine. U testamentu Stefana Đorđeva iz luštičkog naselja Ljumotići zapisano je da želi da bude sahranjen kod Svete Venerande, latinskog imena pod kojim je Sveta Petka bila poznata u Boki. Taj podatak pokazuje da je hram već tada imao i grobljansku, porodičnu ulogu.

Vizitacija iz 1664. donosi podatak koji je posebno važan za istoriju bokeljskih odnosa: u crkvi su postojala dva oltara, jedan za pravoslavni, drugi za rimokatolički obred. Katolički oltar vjerovatno je bio posvećen Svetom Petru, pa se isti hram u starijoj literaturi javlja i pod imenima Svete Petke i Svetog Petra.

Današnje freske nastale su 1704. godine. Oslikao ih je Dimitrije Daskal, začetnik poznate bokokotorske slikarske porodice Dimitrijević–Rafailović.

Vujičić je izbrojao 17 scena posvećenih mukama Svete Petke i ocijenio da je u Mrkovima nastao izuzetno obiman slikani životopis svetiteljke. Natpis iznad vrata pominje i ktitore iz mjesta, pa živopis nosi trag zajedničkog ulaganja lokalnih porodica.

Šta su zabilježili „Prosvjeta“ i Savo Nakićenović

Mladen Crnogorčević je crkvu opisao u cetinjskoj „Prosvjeti“ 1898. godine. Tekst je objavljen pod dvostrukim nazivom „Sv. Petar (Sv. Petka)“. Autor je zatekao lik Svete Petke iznad ulaza u stariji dio građevine i opisao freske, natpise, ikone, groblje i naknadno dograđenu pripratu.

U antropogeografskoj studiji „Boka“ iz 1913. pop Savo Nakićenović hram takođe naziva Svetim Petrom. Podaci o stanovništvu, međutim, otkrivaju snažno prisustvo kulta Svete Petke u selu. Kao porodičnu slavu navodi je kod Janovića, Bogetića, Večerića, Setenčića, Marinovića, Krašića i Mrkovčevića.

Ovo je najstariji pronađeni etnografski zapis o konkretnom običaju na teritoriji današnje opštine Herceg Novi.

Bunovići: zavjetni put iz Herceg Novog i granica izvora

Bunovići su zaseok Morinja i administrativno pripadaju opštini Kotor. Sa novskim krajem povezani su planinskim putem, blizinom Kuta, Poda i Petijevića, kao i dugim kretanjem stanovništva kroz zajedničko zaleđe. Upravo je iz pravca Herceg Novog dio vjernika odlazio ka tamošnjoj crkvi Svete Petke.

Opis običaja sačuvan je u novinskom tekstu iz 2008. godine, kroz kazivanja sveštenika i mještana. Njihova sjećanja izdvajaju tri elementa hodočašća: pripremu postom i molitvom, višesatno pješačenje preko krša i zajedničko okupljanje uoči 8. avgusta. Dio hodočasnika hodao je bez obuće, kao lični zavjet. Uz crkvu su se sastajali ljudi sa kotorske i hercegnovske strane, a sagovornici pamte dolazak i pravoslavaca i katolika.

Proslava Svete Petke u Bunovićima 1935. godine. Među okupljenima je pop Mihailo Barbić, sveštenik Srpske pravoslavne crkve, a pored njega tadašnji knez Morinja Bogdan Ljubov Milinović. Brojni učesnici došli su u svečanim odijelima i sa kravatama. Fotografija je sačuvana u porodičnom albumu porodice Milinović.

Noć uoči praznika imala je i seoski saborni dio. Porodice su donosile ono što su pripremile za jelo i piće, a vrijeme do jutra provodilo se uz razgovor, pjesmu i kolo. Tako je vjerski pohod dobijao i ulogu okupljanja rasutih sela.

Savremeni crkveni izvještaji potvrđuju da se 8. avgust u Bunovićima proslavlja kao hramovna slava Svete Petke Rimljanke, uz liturgiju, ophod oko hrama, slavske darove i zajedničku trpezu. Zabilježeni su i noviji dolasci pješice noću. To potvrđuje živu praksu, dok oblik i trajanje starijih običaja ostaju tema za razgovor sa svjedocima i pregled parohijskih knjiga.

Mokrine: treći novski trag koji traži dodatnu provjeru

Na zvaničnom spisku sakralne baštine Herceg Novog nalazi se i Crkva Svete Petke u Mokrinama–Petijevićima, datovana u 17. vijek, uz predanje o starijim temeljima.

Za one koji žele da saznaju više o Svetoj Petki Rimljanki, svetinji na Bunovićima i običajima koji su pratili ovaj praznik u Boki, u nastavku donosimo linkove ka tekstovima i starijim izvorima koji ovu temu dodatno osvjetljavaju. Manastir Svete Petke na Bunovićima i ove godine proslavlja hramovnu slavu u subotu, 8. avgusta, kada će biti služena Sveta liturgija.

Старији извори воде од Луштице до новског залеђа и показују да је поштовање Свете Петке у Боки имало породични, сеоски и међуконфесионални слој. Документа потврђују храм и живопис у Мрковима, док су пјешачење, босоноги завјет и ноћни сабор у Буновићима сачувани у касније забиљеженим сјећањима.

Најчвршћи историјски траг Свете Петке Римљанке на подручју Херцег Новог налази се у малој цркви у Мрковима на Луштици.

На њеним зидовима насликан је читав низ мука светитељке: суђење, тамница, усијана круна, врели котао, сусрет са звијери и погубљење.

Историчар умјетности Рајко Вујичић утврдио је да се већина тих призора ослања на житије Параскеве Римљанке, светитељке коју Православна црква прославља 8. августа.

Тај налаз мијења угао новске приче. Везу Херцег Новог са Светом Петком не чине само новија свједочења о походу ка Буновићима.

Двије Параскеве и бокељско преплитање њихових прича

Црквени календар разликује двије светитељке које народ зове Света Петка. Параскева Римљанка била је ранохришћанска мученица. Њен празник пада 8. августа по грађанском календару. Параскева Епиватска, позната и као Трновска, живјела је много касније и прославља се 27. октобра.

Исто име отворило је простор да се њихове приче у народном памћењу споје. Вујичић је у зборнику „Бока“ 1982. године на то посебно упозорио. Мрковски живопис то преплитање показује на зиду: готово цио циклус припада Римљанки, а једна сцена преноса моштију везује се за Трновску Петку.

Житије Римљанке говори о дјевојци из хришћанске породице у Риму, која је послије смрти родитеља раздијелила имовину и проповиједала вјеру у вријеме прогона. Предања о њеним страдањима ушла су у мрковске фреске. Због тога се идентитет светитељке у овом храму може утврђивати прецизније него код цркава које у пописима носе само назив „Света Петка“.

Мркови: писани траг од 1605. и фреске из 1704. године

У јавним прегледима новске баштине као година градње цркве често се наводи 1600. Вујичић је био опрезнији: за саму ту годину није нашао поуздану потврду. Сигуран ослонац пружа опис бискупске визитације из 1605. године. У њему се помиње мала црква са звоником, једним звоном и сликарством у грчком, односно византијском маниру.

Наредни траг долази из 1617. године. У тестаменту Стефана Ђорђева из луштичког насеља Љумотићи записано је да жели да буде сахрањен код Свете Венеранде, латинског имена под којим је Света Петка била позната у Боки. Тај податак показује да је храм већ тада имао и гробљанску, породичну улогу.

Визитација из 1664. доноси податак који је посебно важан за историју бокељских односа: у цркви су постојала два олтара, један за православни, други за римокатолички обред. Католички олтар вјероватно је био посвећен Светом Петру, па се исти храм у старијој литератури јавља и под именима Свете Петке и Светог Петра.

Данашње фреске настале су 1704. године. Осликао их је Димитрије Даскал, зачетник познате бококоторске сликарске породице Димитријевић–Рафаиловић.

Вујичић је избројао 17 сцена посвећених мукама Свете Петке и оцијенио да је у Мрковима настао изузетно обиман сликани животопис светитељке. Натпис изнад врата помиње и ктиторе из мјеста, па живопис носи траг заједничког улагања локалних породица.

Шта су забиљежили „Просвјета“ и Саво Накићеновић

Младен Црногорчевић је цркву описао у цетињској „Просвјети“ 1898. године. Текст је објављен под двоструким називом „Св. Петар (Св. Петка)“. Аутор је затекао лик Свете Петке изнад улаза у старији дио грађевине и описао фреске, натписе, иконе, гробље и накнадно дограђену припрату.

У антропогеографској студији „Бока“ из 1913. поп Саво Накићеновић храм такође назива Светим Петром. Подаци о становништву, међутим, откривају снажно присуство култа Свете Петке у селу. Као породичну славу наводи је код Јановића, Богетића, Вечерића, Сетенчића, Мариновића, Крашића и Мрковчевића.

Ово је најстарији пронађени етнографски запис о конкретном обичају на територији данашње општине Херцег Нови.

Буновићи: завјетни пут из Херцег Новог и граница извора

Буновићи су засеок Мориња и административно припадају општини Котор. Са новским крајем повезани су планинским путем, близином Кута, Пода и Петијевића, као и дугим кретањем становништва кроз заједничко залеђе. Управо је из правца Херцег Новог дио вјерника одлазио ка тамошњој цркви Свете Петке.

Опис обичаја сачуван је у новинском тексту из 2008. године, кроз казивања свештеника и мјештана. Њихова сјећања издвајају три елемента ходочашћа: припрему постом и молитвом, вишесатно пјешачење преко крша и заједничко окупљање уочи 8. августа. Дио ходочасника ходао је без обуће, као лични завјет. Уз цркву су се састајали људи са которске и херцегновске стране, а саговорници памте долазак и православаца и католика.

Прослава Свете Петке у Буновићима 1935. године. Међу окупљенима је поп Михаило Барбић, свештеник Српске православне цркве, а поред њега тадашњи кнез Мориња Богдан Љубов Милиновић. Бројни учесници дошли су у свечаним одијелима и са краватама. Фотографија је сачувана у породичном албуму породице Милиновић.

Ноћ уочи празника имала је и сеоски саборни дио. Породице су доносиле оно што су припремиле за јело и пиће, а вријеме до јутра проводило се уз разговор, пјесму и коло. Тако је вјерски поход добијао и улогу окупљања расутих села.

Савремени црквени извјештаји потврђују да се 8. август у Буновићима прославља као храмовна слава Свете Петке Римљанке, уз литургију, опход око храма, славске дарове и заједничку трпезу. Забиљежени су и новији доласци пјешице ноћу. То потврђује живу праксу, док облик и трајање старијих обичаја остају тема за разговор са свједоцима и преглед парохијских књига.

Мокрине: трећи новски траг који тражи додатну провјеру

На званичном списку сакралне баштине Херцег Новог налази се и Црква Свете Петке у Мокринама–Петијевићима, датована у 17. вијек, уз предање о старијим темељима.

За оне који желе да сазнају више о Светој Петки Римљанки, светињи на Буновићима и обичајима који су пратили овај празник у Боки, у наставку доносимо линкове ка текстовима и старијим изворима који ову тему додатно освјетљавају. Манастир Свете Петке на Буновићима и ове године прославља храмовну славу у суботу, 8. августа, када ће бити служена Света литургија.

← Zajedničko dobroЗаједничко добро