„Znakovi pored puta“ kod kapije Dva lava„Знакови поред пута“ код капије Два лава

Svakog jutra u devet sati Ivo Andrić izlazio je iz kuće na Toploj i pješke kretao prema gradu. Kod kapije Dva lava sretao je Novljanku koja se vraćala sa pijace. Prema priči sačuvanoj u njenoj porodici, ono što mu je govorila imalo je za pisca posebno značenje.

Ovo sjećanje prenijela nam je starija Novljanka, koja je priču čula od svoje majke – žene koja je Andrića svakodnevno sretala. Za njenog života priča nije bila zapisana. Umrla je 1968. godine, a njeno kazivanje ostalo je sačuvano u porodičnom pamćenju.

Dok se vraćala sa pijace, Andriću je govorila šta se toga jutra dešava u Herceg Novom, šta je čula i koga je srela. Jednom joj je, prema porodičnom kazivanju, rekao da u svakoj njenoj priči pronađe neku poruku za sebe, baš za taj dan.

Njihovi susreti ponavljali su se u isto vrijeme i na istom mjestu. Zato je Andrić jednog jutra odlučio da provjeri jesu li zaista slučajni. Umjesto u devet sati, iz kuće je namjerno krenuo u devet i dvadeset.

Ipak, kod kapije Dva lava ponovo je sreo istu ženu.

„Je li se to čudite što kasnim?“, upitala ga je.

Objasnila mu je da je kasnila jer su radnici kopali put, pa je morala da preskače rupe. Dodala je da pored puta postavljaju znakove.

Andrić je, kaže sačuvano kazivanje, ostao zatečen. Žena čije su mu svakodnevne priče donosile poruku za taj dan sada je, ne znajući koliko te riječi mogu značiti njegovom sagovorniku, govorila o znakovima pored puta.

Vremenski okvir priče sasvim je moguć. Andrićeva kuća na Toploj građena je 1962. i 1963. godine, a Ivo Andrić i Milica Babić živjeli su u njoj od 1963. do 1968. godine. Susret se, prema tome, mogao dogoditi tokom tih pet godina.

Za susret pored raskopanog puta nije pronađena neposredna potvrda u dokumentima, ali se njeno kazivanje uklapa u sliku Herceg Novog tog vremena. Od 1962. do kraja 1966. godine obnavljana je gradska vodovodna mreža, a radovi su izvođeni i na Toploj. Samo tokom 1965. postavljeno je 2.500 metara novog cjevovoda.

Ne možemo znati jesu li upravo ti radovi usporili ženu na povratku sa pijace, ali njeno pominjanje rupa i znakova odgovara vremenu u kojem su u gradu izvođeni veći komunalni zahvati.

Naslov „Znakovi pored puta“ nije nastao iz ovog susreta. Andrić je zapise pod tim imenom objavljivao još od 1924. godine, mnogo prije nego što je došao u Herceg Novi, dok je knjiga objavljena posthumno, 1976. Upravo zato ovo sjećanje ima posebnu draž: govori o jutru kada je Andrić u svakodnevnom razgovoru naišao na riječi koje su već dugo pripadale njegovom književnom svijetu.

Povod da ovu priču zabilježimo upravo danas je poetsko-muzički performans „Jedna ljubavna priča: Milica i Ivo“, koji će večeras u 21 čas biti izveden u Kući nobelovca. Program je zasnovan i na Andrićevim zapisima, pismima Milici Babić i djelu „Znakovi pored puta“.

Сваког јутра у девет сати Иво Андрић излазио је из куће на Топлој и пјешке кретао према граду. Код капије Два лава сретао је Новљанку која се враћала са пијаце. Према причи сачуваној у њеној породици, оно што му је говорила имало је за писца посебно значење.

Ово сјећање пренијела нам је старија Новљанка, која је причу чула од своје мајке – жене која је Андрића свакодневно сретала. За њеног живота прича није била записана. Умрла је 1968. године, а њено казивање остало је сачувано у породичном памћењу.

Док се враћала са пијаце, Андрићу је говорила шта се тога јутра дешава у Херцег Новом, шта је чула и кога је срела. Једном јој је, према породичном казивању, рекао да у свакој њеној причи пронађе неку поруку за себе, баш за тај дан.

Њихови сусрети понављали су се у исто вријеме и на истом мјесту. Зато је Андрић једног јутра одлучио да провјери јесу ли заиста случајни. Умјесто у девет сати, из куће је намјерно кренуо у девет и двадесет.

Ипак, код капије Два лава поново је срео исту жену.

„Је ли се то чудите што касним?“, упитала га је.

Објаснила му је да је каснила јер су радници копали пут, па је морала да прескаче рупе. Додала је да поред пута постављају знакове.

Андрић је, каже сачувано казивање, остао затечен. Жена чије су му свакодневне приче доносиле поруку за тај дан сада је, не знајући колико те ријечи могу значити његовом саговорнику, говорила о знаковима поред пута.

Временски оквир приче сасвим је могућ. Андрићева кућа на Топлој грађена је 1962. и 1963. године, а Иво Андрић и Милица Бабић живјели су у њој од 1963. до 1968. године. Сусрет се, према томе, могао догодити током тих пет година.

За сусрет поред раскопаног пута није пронађена непосредна потврда у документима, али се њено казивање уклапа у слику Херцег Новог тог времена. Од 1962. до краја 1966. године обнављана је градска водоводна мрежа, а радови су извођени и на Топлој. Само током 1965. постављено је 2.500 метара новог цјевовода.

Не можемо знати јесу ли управо ти радови успорили жену на повратку са пијаце, али њено помињање рупа и знакова одговара времену у којем су у граду извођени већи комунални захвати.

Наслов „Знакови поред пута“ није настао из овог сусрета. Андрић је записе под тим именом објављивао још од 1924. године, много прије него што је дошао у Херцег Нови, док је књига објављена постхумно, 1976. Управо зато ово сјећање има посебну драж: говори о јутру када је Андрић у свакодневном разговору наишао на ријечи које су већ дуго припадале његовом књижевном свијету.

Повод да ову причу забиљежимо управо данас је поетско-музички перформанс „Једна љубавна прича: Милица и Иво“, који ће вечерас у 21 час бити изведен у Кући нобеловца. Програм је заснован и на Андрићевим записима, писмима Милици Бабић и дјелу „Знакови поред пута“.