Tanja Bošković – dostojanstvo i nakon aplauzaТања Бошковић – достојанство и након аплауза

 

Na otvaranju 60. Filmskih susreta, održanom 29. avgusta u Nišu, Tanja Bošković primila je nagradu za životno djelo „Pavle Vuisić“. Govoreći pred publikom, više od pola vijeka glume sažela je u imena ljudi sa kojima je stvarala: Pavla, Gage, Milene, Bore, Bate i Bekima.

„To su moji ordeni“, rekla je.

Riječ „ordeni“ otkriva njenu mjeru uspjeha. U njenom govoru priznanje pripada ljudima pored kojih je učila, sazrijevala i razvijala vlastiti dar. Umjetničko dostignuće, prema toj mjeri, obuhvata sve što je čovjek primio od drugih, sa njima podijelio i zahvaljujući njima postao.

Među pomenutim imenima Pavle Vuisić zauzima posebno mjesto. Bošković se prisjetila noći koju su tokom jednog snimanja proveli za istim stolom, gotovo bez riječi. U njegovom ćutanju prepoznala je lekciju o dostojanstvu, svijesti o sebi, odnosu prema jeziku i odgovornosti prema umjetnosti.

Takav autoritet prenosi se načinom na koji čovjek postoji. Zbog toga nagrada sa Pavlovim imenom za Tanju Bošković nosi i sasvim lično značenje: priznanje za njen rad povezano je sa uspomenom na glumca od kojeg je, kako svjedoči, mogla da uči i dok je ćutao.

Pavle Vuisić ostao je i u novskom pamćenju. Tokom boravaka u Herceg Novom često je sjedio u Bifeu „Beograd“, starom gradskom sastajalištu umjetnika i boema. Tanja Bošković izabrala je isti grad za svoj dom.

Povelja Herceg Novog, dodijeljena joj 2018. godine, zvanično je potvrdila pripadnost koja je nastajala decenijama. Počasna građanka u dokumentima, među Novljanima je jednostavno Tanja.

Na novskoj pozornici ostvarila je i jednu od najzrelijih uloga svoje karijere. U duodrami Džona Marela „Uspomene Sare Bernar“, koju je adaptirala i režirala Staša Koprivica, igra slavnu francusku glumicu, dok Dejan Đonović tumači njenog sekretara Žorža Pitua. 

Predstava je nastala u produkciji Hercegnovskog pozorišta i Herceg Festa.

Sara Bernar je pred kraj života umjetnički rad opisala kao traganje za istinom. Marelova drama zatiče je u starosti, suočenu sa bolešću i prolaznošću. Uz Pituovu pomoć vraća se sopstvenim uspomenama i pokušava da od njih sastavi priču koja će je nadživjeti.

U tumačenju Tanje Bošković Sarin scenski autoritet stoji uz strah žene koja osjeća kako joj vrijeme sužava prostor. Glumica ne ublažava sujetu svoje junakinje, ali pokazuje ranjivost iz koje ta sujeta raste. Iza želje za obožavanjem otkriva potrebu za ljubavlju, a iza veličanstvenog držanja svijest o blizini kraja.

Dejan Đonović kao Žorž Pitu daje predstavi potrebnu protivtežu. Njegova suzdržanost čuva ritam dijaloga i otvara prostor da se Sara pokaže u punoj složenosti. Njihova scenska povezanost potvrđuje misao koju je Tanja izrazila i u Nišu: gluma nastaje u odnosu sa partnerom.

U javnim razgovorima Tanje Bošković posljednjih godina važno mjesto pripada vjeri. O njoj govori kao o izvoru oporavka, strpljenja i unutrašnjeg mira. Duhovni život kod nje ima konkretne posljedice: traži iskren pogled na sopstvene slabosti, zahvalnost za primljeni dar i pažnju prema čovjeku kojem je potrebna pomoć.

Novljani je često sreću na Toploj, u crkvi Svetog Spasa. Tamo je dio zajednice kojoj pripada, među ljudima sa kojima dijeli liturgiju i svakodnevni život. Njena vjera dobija puno značenje upravo tu među „običnim „ ljudima kojima postaje  prijatelj, u  brizi, praštanju i spremnosti da vrlinu  potvrdi djelom.

Riječ dama uz ime Tanje Bošković zato zvuči prirodno. Njena otmenost pripada karakteru koliko i držanju. Čine je obrazovanje, samoironija, samokontrola i poštovanje prema sagovorniku. 

Tanja Bošković pripada Herceg Novom i po izboru i po djelu. Ovdje živi, igra, moli se i susreće svoje sugrađane.

 

 

На отварању 60. Филмских сусрета, одржаном 29. августа у Нишу, Тања Бошковић примила је награду за животно дјело „Павле Вуисић“. Говорећи пред публиком, више од пола вијека глуме сажела је у имена људи са којима је стварала: Павла, Гаге, Милене, Боре, Бате и Бекима.

„То су моји ордени“, рекла је.

Ријеч „ордени“ открива њену мјеру успјеха. У њеном говору признање припада људима поред којих је учила, сазријевала и развијала властити дар. Умјетничко достигнуће, према тој мјери, обухвата све што је човјек примио од других, са њима подијелио и захваљујући њима постао.

Међу поменутим именима Павле Вуисић заузима посебно мјесто. Бошковић се присјетила ноћи коју су током једног снимања провели за истим столом, готово без ријечи. У његовом ћутању препознала је лекцију о достојанству, свијести о себи, односу према језику и одговорности према умјетности.

Такав ауторитет преноси се начином на који човјек постоји. Због тога награда са Павловим именом за Тању Бошковић носи и сасвим лично значење: признање за њен рад повезано је са успоменом на глумца од којег је, како свједочи, могла да учи и док је ћутао.

Павле Вуисић остао је и у новском памћењу. Током боравака у Херцег Новом често је сједио у Бифеу „Београд“, старом градском састајалишту умјетника и боема. Тања Бошковић изабрала је исти град за свој дом.

Повеља Херцег Новог, додијељена јој 2018. године, званично је потврдила припадност која је настајала деценијама. Почасна грађанка у документима, међу Новљанима је једноставно Тања.

На новској позорници остварила је и једну од најзрелијих улога своје каријере. У дуодрами Џона Марела „Успомене Саре Бернар“, коју је адаптирала и режирала Сташа Копривица, игра славну француску глумицу, док Дејан Ђоновић тумачи њеног секретара Жоржа Питуа. 

Представа је настала у продукцији Херцегновског позоришта и Херцег Феста.

Сара Бернар је пред крај живота умјетнички рад описала као трагање за истином. Марелова драма затиче је у старости, суочену са болешћу и пролазношћу. Уз Питуову помоћ враћа се сопственим успоменама и покушава да од њих састави причу која ће је надживјети.

У тумачењу Тање Бошковић Сарин сценски ауторитет стоји уз страх жене која осјећа како јој вријеме сужава простор. Глумица не ублажава сујету своје јунакиње, али показује рањивост из које та сујета расте. Иза жеље за обожавањем открива потребу за љубављу, а иза величанственог држања свијест о близини краја.

Дејан Ђоновић као Жорж Питу даје представи потребну противтежу. Његова суздржаност чува ритам дијалога и отвара простор да се Сара покаже у пуној сложености. Њихова сценска повезаност потврђује мисао коју је Тања изразила и у Нишу: глума настаје у односу са партнером.

У јавним разговорима Тање Бошковић посљедњих година важно мјесто припада вјери. О њој говори као о извору опоравка, стрпљења и унутрашњег мира. Духовни живот код ње има конкретне посљедице: тражи искрен поглед на сопствене слабости, захвалност за примљени дар и пажњу према човјеку којем је потребна помоћ.

Новљани је често срећу на Топлој, у цркви Светог Спаса. Тамо је дио заједнице којој припада, међу људима са којима дијели литургију и свакодневни живот. Њена вјера добија пуно значење управо ту међу „обичним „ људима којима постаје  пријатељ, у  бризи, праштању и спремности да врлину  потврди дјелом.

Ријеч дама уз име Тање Бошковић зато звучи природно. Њена отменост припада карактеру колико и држању. Чине је образовање, самоиронија, самоконтрола и поштовање према саговорнику. 

Тања Бошковић припада Херцег Новом и по избору и по дјелу. Овдје живи, игра, моли се и сусреће своје суграђане.