Prije Instituta, Jankovići su povjerovali u IgaloПрије Института, Јанковићи су повјеровали у Игало
Špiro Janković započeo je gradnju Hotela „Igalo“, a njegov sin Miloš nastavio porodični posao u mjestu bez vodovoda, struje i uređenog puta.Шпиро Јанковић започео је градњу Хотела „Игало“, а његов син Милош наставио породични посао у мјесту без водовода, струје и уређеног пута.
Oko 1930. godine Igalo je bilo malo mjesto sa svega nekoliko kuća razbacanih uz obalu. Do njega se stizalo lošim putem, a vodovoda, struje i kanalizacije nije bilo.
U takvo Igalo vratila se porodica Janković.
Njihovo ime danas se pominje rjeđe od imena ustanove koja će ovo mjesto kasnije proslaviti. Ipak, bez priče o Špiru i Milošu Jankoviću teško je razumjeti kako su se na istoj obali spojili bokeško pomorstvo, počeci organizovanog turizma i prva istraživanja ljekovitog blata.
Porodica koja je živjela od mora
U autobiografiji „Čovjek sa Jadrana“ Miloš Janković porodične tragove u novskom kraju prati do kraja 17. vijeka. Piše da se Jankovići u starim zapisima pojavljuju kao pomorci, brodski tesari, kapetani, trgovci i članovi topaljske zajednice.
Porodično predanje povezuje ih sa Jankovićima iz Ravnih Kotara i uskocima Stojana Jankovića. Ta genealogija nije potpuno potvrđena, ali pokazuje kako je porodica razumjela svoje porijeklo: kao dio šireg jadranskog svijeta u kojem su se ljudi, roba i vijesti kretali između Boke, Dubrovnika, Trsta, Rijeke i Italije.
Miloš Janković rođen je 1905. godine u Trstu. Njegov otac Špiro radio je u pomorskim kompanijama, a kroz porodični dom prolazili su kapetani, brodari i poslovni ljudi.
Iako čvrsto vezana za Trst i pomorski svijet, porodica se vratila u kraj iz kojeg je potekla.
Mjesto bez osnovnih uslova
Početkom 20. vijeka Igalo nije bilo ni banja ni uređeno ljetovalište.
Prema Miloševim zapisima, njegov otac Špiro Janković u obali i blagoj klimi Igala prepoznao je mogućnost za razvoj turizma. Po povratku u rodni kraj započeo je gradnju Hotela „Igalo“, a poslije njegove smrti 1934. godine porodični posao nastavio je Miloš.
Porodica je sama obezbijedila osnovne uslove za rad hotela. Ugradili su mali generator, uveli tekuću i toplu vodu i centralno grijanje, a na plaži podigli slamnate kabine koje su gostima pružale zaklon od vjetra.
Uz obalu su posađene palme.
Mještani su Jankovićima govorili da uzalud troše novac jer palme neće preživjeti zimu.
Preživjele su.
Priroda nije bila dovoljna
U to vrijeme Evropu je zahvatila Velika ekonomska kriza. Ljudi su putovali manje, do Igala se stizalo zapuštenim putevima, pa je dolazak često ličio na avanturu. Posao su dodatno otežavale glasine o komarcima i malariji, koje Miloš u knjizi opisuje kao zlonamjernu propagandu.
Svakog gosta trebalo je uvjeriti da vrijedi preći loš put i doći u malo mjesto na kraju zaliva.
Miloš se u tome oslanjao na poznanstva stečena u Trstu, Rijeci i Beogradu. Ljude je dovodio u hotel i pokazivao im ono što se izdaleka nije moglo vidjeti: mirnu obalu, blagu klimu i zaliv udaljen od gradske vreve.
Zadovoljni gosti širili su glas dalje, a pojedini imućniji posjetioci počeli su u Igalu da kupuju kuće i grade ljetnikovce.
U autobiografiji Miloš navodi da su hotel u najtežim godinama u velikoj mjeri održali gosti iz Srbije, koji su sve češće birali Dubrovnik i Boku za odmor.
Jankovići su u razvoj mjesta ulagali novac, rad, poznanstva i porodični život, uvjereni da će mjesto sa nekoliko kuća postati prepoznatljivo i poznato.
Igalo kao dom
Razvoj hotela za Miloša Jankovića ubrzo je postao i lična priča.
Na balu u Hotelu Boka prvi put je plesao sa Jasnom Sekulović, budućom suprugom. Do nje je kasnije stizao barkom, konjem ili pješice, a sastajali su se i na ponti kod crkve Svete Neđelje, između Bijele i Kamenara.
Vjenčali su se 1935. godine.
U njegovim sjećanjima to mjesto još nema šetalište, gust saobraćaj ni velike hotele. Porodica ide u duge šetnje obalom i na izlete barkom. Djevojčice sjede na kamenu i čekaju da ribari izvuku konope, dok njihov otac kroz plićak traži ribe koje su poslije prolaska mreže ostale u plitkoj vodi.
Početkom ljeta sjedjeli su na terasi uz plažu, jeli smokve, pili kafu i potom odlazili na kupanje. More im je bilo ispred kuće, a cijeli zaliv veliko porodično dvorište.
Jednog dana Miloš je kćerki Vanji kupio torbicu punu šarenih bombona. Na putu su sreli dječaka koji je čuvao krave. Otac joj je predložio da sa njim podijeli slatkiše, a ona mu je bez razmišljanja predala cijelu torbicu.
Porodica na početku modernog Igala
Mjesto Jankovića u istoriji Igala određuju poslovi koje su pokrenuli u trenutku kada je čitav kraj tek tražio svoj pravac.
Špiro je na gotovo praznoj obali počeo da gradi hotel. Miloš je nastavio porodični posao, dovodio goste, povezivao Igalo sa ljudima iz Trsta, Rijeke i Beograda i ulagao u uslove koje mjesto tada nije imalo.
Njihov hotel pripada početku organizovanog turizma u Igalu. Porodična priča istovremeno pokazuje koliko je truda bilo potrebno da mjesto sa nekoliko kuća počne da prima goste i stiče ugled.
U njoj Igalo ne nastaje preko noći. Raste uz generator, toplu vodu, slamnate kabine, prve palme, barke i goste koji su do hotela stizali lošim putem.
Autobiografija „Čovjek sa Jadrana“, prvi put objavljena na engleskom jeziku u Čikagu 1992, a u Herceg Novom u izdanju Herceg Festa 2022. godine, čuva ono što iz službenih istorija najlakše nestane: ljude, male odluke i svakodnevne poslove od kojih se gradi budućnost jednog mjesta.
Naredni dio: Crno zlato sutorinskog plićaka
Kako su ruski doseljenici počeli da koriste blato iz plićaka i kako su lično iskustvo, porodične veze i naučna radoznalost otvorili put prvim ozbiljnim istraživanjima.
Izvor
Miloš Janković, „Čovjek sa Jadrana“, Herceg Fest, Herceg Novi, 2022.
Napomena
Porodične uspomene i prizori iz svakodnevnog života preneseni su prema autobiografiji Miloša Jankovića.
Око 1930. године Игало је било мало мјесто са свега неколико кућа разбацаних уз обалу. До њега се стизало лошим путем, а водовода, струје и канализације није било.
У такво Игало вратила се породица Јанковић.
Њихово име данас се помиње рјеђе од имена установе која ће ово мјесто касније прославити. Ипак, без приче о Шпиру и Милошу Јанковићу тешко је разумјети како су се на истој обали спојили бокешко поморство, почеци организованог туризма и прва истраживања љековитог блата.
Породица која је живјела од мора
У аутобиографији „Човјек са Јадрана“ Милош Јанковић породичне трагове у новском крају прати до краја 17. вијека. Пише да се Јанковићи у старим записима појављују као поморци, бродски тесари, капетани, трговци и чланови топаљске заједнице.
Породично предање повезује их са Јанковићима из Равних Котара и ускоцима Стојана Јанковића. Та генеалогија није потпуно потврђена, али показује како је породица разумјела своје поријекло: као дио ширег јадранског свијета у којем су се људи, роба и вијести кретали између Боке, Дубровника, Трста, Ријеке и Италије.
Милош Јанковић рођен је 1905. године у Трсту. Његов отац Шпиро радио је у поморским компанијама, а кроз породични дом пролазили су капетани, бродари и пословни људи.
Иако чврсто везана за Трст и поморски свијет, породица се вратила у крај из којег је потекла.
Мјесто без основних услова
Почетком 20. вијека Игало није било ни бања ни уређено љетовалиште.
Према Милошевим записима, његов отац Шпиро Јанковић у обали и благој клими Игала препознао је могућност за развој туризма. По повратку у родни крај започео је градњу Хотела „Игало“, а послије његове смрти 1934. године породични посао наставио је Милош.
Породица је сама обезбиједила основне услове за рад хотела. Уградили су мали генератор, увели текућу и топлу воду и централно гријање, а на плажи подигли сламнате кабине које су гостима пружале заклон од вјетра.
Уз обалу су посађене палме.
Мјештани су Јанковићима говорили да узалуд троше новац јер палме неће преживјети зиму.
Преживјеле су.
Природа није била довољна
У то вријеме Европу је захватила Велика економска криза. Људи су путовали мање, до Игала се стизало запуштеним путевима, па је долазак често личио на авантуру. Посао су додатно отежавале гласине о комарцима и маларији, које Милош у књизи описује као злонамјерну пропаганду.
Сваког госта требало је увјерити да вриједи прећи лош пут и доћи у мало мјесто на крају залива.
Милош се у томе ослањао на познанства стечена у Трсту, Ријеци и Београду. Људе је доводио у хотел и показивао им оно што се издалека није могло видјети: мирну обалу, благу климу и залив удаљен од градске вреве.
Задовољни гости ширили су глас даље, а поједини имућнији посјетиоци почели су у Игалу да купују куће и граде љетниковце.
У аутобиографији Милош наводи да су хотел у најтежим годинама у великој мјери одржали гости из Србије, који су све чешће бирали Дубровник и Боку за одмор.
Јанковићи су у развој мјеста улагали новац, рад, познанства и породични живот, увјерени да ће мјесто са неколико кућа постати препознатљиво и познато.
Игало као дом
Развој хотела за Милоша Јанковића убрзо је постао и лична прича.
На балу у Хотелу Бока први пут је плесао са Јасном Секуловић, будућом супругом. До ње је касније стизао барком, коњем или пјешице, а састајали су се и на понти код цркве Свете Неђеље, између Бијеле и Каменара.
Вјенчали су се 1935. године.
У његовим сјећањима то мјесто још нема шеталиште, густ саобраћај ни велике хотеле. Породица иде у дуге шетње обалом и на излете барком. Дјевојчице сједе на камену и чекају да рибари извуку конопе, док њихов отац кроз плићак тражи рибе које су послије проласка мреже остале у плиткој води.
Почетком љета сједјели су на тераси уз плажу, јели смокве, пили кафу и потом одлазили на купање. Море им је било испред куће, а цијели залив велико породично двориште.
Једног дана Милош је кћерки Вањи купио торбицу пуну шарених бомбона. На путу су срели дјечака који је чувао краве. Отац јој је предложио да са њим подијели слаткише, а она му је без размишљања предала цијелу торбицу.
Породица на почетку модерног Игала
Мјесто Јанковића у историји Игала одређују послови које су покренули у тренутку када је читав крај тек тражио свој правац.
Шпиро је на готово празној обали почео да гради хотел. Милош је наставио породични посао, доводио госте, повезивао Игало са људима из Трста, Ријеке и Београда и улагао у услове које мјесто тада није имало.
Њихов хотел припада почетку организованог туризма у Игалу. Породична прича истовремено показује колико је труда било потребно да мјесто са неколико кућа почне да прима госте и стиче углед.
У њој Игало не настаје преко ноћи. Расте уз генератор, топлу воду, сламнате кабине, прве палме, барке и госте који су до хотела стизали лошим путем.
Аутобиографија „Човјек са Јадрана“, први пут објављена на енглеском језику у Чикагу 1992, а у Херцег Новом у издању Херцег Феста 2022. године, чува оно што из службених историја најлакше нестане: људе, мале одлуке и свакодневне послове од којих се гради будућност једног мјеста.
Наредни дио: Црно злато суторинског плићака
Како су руски досељеници почели да користе блато из плићака и како су лично искуство, породичне везе и научна радозналост отворили пут првим озбиљним истраживањима.
Извор
Милош Јанковић, „Човјек са Јадрана“, Херцег Фест, Херцег Нови, 2022.
Напомена
Породичне успомене и призори из свакодневног живота пренесени су према аутобиографији Милоша Јанковића.