Crno zlato sutorinskog plićakaЦрно злато суторинског плићака
Lična iskustva ruskih doseljenika otvorila su pitanje na koje su odgovor morali dati naučnici: šta se zaista nalazi u blatu uz Sutorinu?Лична искуства руских досељеника отворила су питање на које су одговор морали дати научници: шта се заиста налази у блату уз Суторину?
Ovo je drugi dio serijala „Prije Instituta“. Prvi dio: „Prije Instituta, Jankovići su povjerovali u Igalo“.
Prije laboratorija, ljekara i Instituta, djelovanje igaljskog blata provjeravalo se na sopstvenoj koži.
Među prvima koji su u ljepljivom talogu uz Sutorinu prepoznali moguću ljekovitost bili su ruski doseljenici. Tokom dugih ljetnjih dana premazivali su njime tijelo, lijegali na sunce i čekali da se crni sloj osuši. Poslije takvog postupka govorili su da se osjećaju bolje.
Vijest je putovala među njihovim rođacima i poznanicima. U Igalo su počeli da dolaze ljudi koji su željeli da isprobaju ono o čemu su slušali, pa je neugledni sediment iz plićaka polako počeo da privlači pažnju i izvan mjesta u kojem je nastajao.
Prema sjećanjima Miloša Jankovića, praksa je na neko vrijeme utihnula kada se dio ruske zajednice odselio u Belu Crkvu.
Crni sloj ostao je uz Sutorinu, čekajući ljude koji će iskustvo doseljenika pretvoriti u ozbiljno istraživanje.
Porodična veza koja je priču dovela do nauke
U priču tada ulaze Olga i Mirko Komnenović.
Olga Komnenović, rođena Marinović, bila je uključena u humanitarni i javni život Herceg Novog, dok je njen suprug Mirko obavljao neke od najodgovornijih javnih dužnosti.
Mirko Komnenović bio je predsjednik Opštine Herceg Novi od 1930. do 1935. godine, narodni poslanik i kasnije ministar socijalne politike i narodnog zdravlja. Njegovo ime vezano je za elektrifikaciju, razvoj grada i zadužbinu koju su Olga i on ostavili Herceg Novom, a u kojoj se danas nalazi Gradski muzej.
Olgin brat Dušan Marinović, generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Milanu, preko porodice Komnenović upoznao je ovaj kraj. Počeo je da dolazi na odmor, a mir Igala, blaga klima i priče o blatu uz Sutorinu privukli su njegovu pažnju.
U onome što je za većinu ljudi bilo samo neprijatan nanos vidio je mogućnost koju vrijedi ispitati.
Kuća sa vratima od orahovine
Dušan Marinović kupio je od porodice Bijelić kuću na periferiji Igala.
Miloš Janković u autobiografiji „Čovjek sa Jadrana“ pamti kako ju je novi vlasnik uređivao. Velika vrata od orahovine, ukrasi od kovanog gvožđa, nenametljive statue i pažljivo oblikovan vrt potpuno su promijenili imanje.
Marinović je uživao u svakom detalju kuće, ali ga je sve više zanimalo ono što se nalazilo ispred nje.
Prema Miloševom zapisu, dobio je dozvolu da koristi blato u blizini svog posjeda i počeo da razmišlja o njegovom stručnom ispitivanju.
Lično iskustvo ruskih doseljenika bilo je dovoljno da probudi radoznalost. Za ozbiljan korak prema banji bili su potrebni naučnici.
Okupio je istraživače povezane sa Beogradskim univerzitetom i pripremio njihov dolazak u Igalo.
Od hotelskog gosta do istraživačke ekspedicije
Jednog dana Marinović je došao kod Miloša Jankovića sa viješću da naučnici stižu.
Za njih je trebalo obezbijediti smještaj, boravak i prevoz po zalivu. Hotel „Igalo“ ponovo je postao mjesto iz kojeg se pokretala budućnost čitavog kraja.
Jankovići su istraživačima ponudili sobe i pomoć. Za obilazak ušća Sutorine pripremljen je Milošev motorni čamac, kojim je upravljao čovjek dobro upoznat sa plićakom, strujama i morskim dnom.
Tako su se u istoj priči spojili ljudi iz različitih svjetova.
Ruski doseljenici donijeli su iskustvo. Dušan Marinović povezao je zamisao sa stručnjacima i sredstvima. Jankovići su ponudili hotel, čamac i poznavanje zaliva.
Pred njima je ležala Sutorina, a u njenom plićaku materijal čiji sastav i djelovanje tek treba utvrditi.
Ono što se do tada prenosilo pričom sada je trebalo izvaditi iz mora, razvrstati, osušiti i predati nauci.
Crno zlato sutorinskog plićaka bilo je spremno za prvo organizovano ispitivanje.
Naredni dio: Od sutorinskog plićaka do Višija (Vichy)
Ko su bili stručnjaci koji su došli u Igalo, kako su uzimali i pripremali uzorke i kojim su putem prvi nalazi stigli do laboratorija u Višiju i Beogradu.
Izvori
Miloš Janković, „Čovjek sa Jadrana“, Herceg Fest, Herceg Novi, 2022.
Ignjatije Zloković, „Mirko Komnenović“, Boka – zbornik radova iz nauke, kulture i umjetnosti, br. 13–14, Herceg Novi, 1982, str. 105–127.
Napomena
Prizori o ruskim doseljenicima, Dušanu Marinoviću, njegovoj kući i pripremama za dolazak istraživača preneseni su prema autobiografiji Miloša Jankovića. Njihova iskustva sa blatom predstavljaju istorijska svjedočenja, a ne savremenu medicinsku potvrdu njegovog djelovanja.
Ово је други дио серијала „Прије Института“. Први дио: „Прије Института, Јанковићи су повјеровали у Игало“.
Прије лабораторија, љекара и Института, дјеловање игаљског блата провјеравало се на сопственој кожи.
Међу првима који су у љепљивом талогу уз Суторину препознали могућу љековитост били су руски досељеници. Током дугих љетњих дана премазивали су њиме тијело, лијегали на сунце и чекали да се црни слој осуши. Послије таквог поступка говорили су да се осјећају боље.
Вијест је путовала међу њиховим рођацима и познаницима. У Игало су почели да долазе људи који су жељели да испробају оно о чему су слушали, па је неугледни седимент из плићака полако почео да привлачи пажњу и изван мјеста у којем је настајао.
Према сјећањима Милоша Јанковића, пракса је на неко вријеме утихнула када се дио руске заједнице одселио у Белу Цркву.
Црни слој остао је уз Суторину, чекајући људе који ће искуство досељеника претворити у озбиљно истраживање.
Породична веза која је причу довела до науке
У причу тада улазе Олга и Мирко Комненовић.
Олга Комненовић, рођена Мариновић, била је укључена у хуманитарни и јавни живот Херцег Новог, док је њен супруг Мирко обављао неке од најодговорнијих јавних дужности.
Мирко Комненовић био је предсједник Општине Херцег Нови од 1930. до 1935. године, народни посланик и касније министар социјалне политике и народног здравља. Његово име везано је за електрификацију, развој града и задужбину коју су Олга и он оставили Херцег Новом, а у којој се данас налази Градски музеј.
Олгин брат Душан Мариновић, генерални конзул Краљевине Југославије у Милану, преко породице Комненовић упознао је овај крај. Почео је да долази на одмор, а мир Игала, блага клима и приче о блату уз Суторину привукли су његову пажњу.
У ономе што је за већину људи било само непријатан нанос видио је могућност коју вриједи испитати.
Кућа са вратима од ораховине
Душан Мариновић купио је од породице Бијелић кућу на периферији Игала.
Милош Јанковић у аутобиографији „Човјек са Јадрана“ памти како ју је нови власник уређивао. Велика врата од ораховине, украси од кованог гвожђа, ненаметљиве статуе и пажљиво обликован врт потпуно су промијенили имање.
Мариновић је уживао у сваком детаљу куће, али га је све више занимало оно што се налазило испред ње.
Према Милошевом запису, добио је дозволу да користи блато у близини свог посједа и почео да размишља о његовом стручном испитивању.
Лично искуство руских досељеника било је довољно да пробуди радозналост. За озбиљан корак према бањи били су потребни научници.
Окупио је истраживаче повезане са Београдским универзитетом и припремио њихов долазак у Игало.
Од хотелског госта до истраживачке експедиције
Једног дана Мариновић је дошао код Милоша Јанковића са вијешћу да научници стижу.
За њих је требало обезбиједити смјештај, боравак и превоз по заливу. Хотел „Игало“ поново је постао мјесто из којег се покретала будућност читавог краја.
Јанковићи су истраживачима понудили собе и помоћ. За обилазак ушћа Суторине припремљен је Милошев моторни чамац, којим је управљао човјек добро упознат са плићаком, струјама и морским дном.
Тако су се у истој причи спојили људи из различитих свјетова.
Руски досељеници донијели су искуство. Душан Мариновић повезао је замисао са стручњацима и средствима. Јанковићи су понудили хотел, чамац и познавање залива.
Пред њима је лежала Суторина, а у њеном плићаку материјал чији састав и дјеловање тек треба утврдити.
Оно што се до тада преносило причом сада је требало извадити из мора, разврстати, осушити и предати науци.
Црно злато суторинског плићака било је спремно за прво организовано испитивање.
Наредни дио: Од суторинског плићака до Вишија (Vichy)
Ко су били стручњаци који су дошли у Игало, како су узимали и припремали узорке и којим су путем први налази стигли до лабораторија у Вишију и Београду.
Извори
Милош Јанковић, „Човјек са Јадрана“, Херцег Фест, Херцег Нови, 2022.
Игњатије Злоковић, „Мирко Комненовић“, Бока – зборник радова из науке, културе и умјетности, бр. 13–14, Херцег Нови, 1982, стр. 105–127.
Напомена
Призори о руским досељеницима, Душану Мариновићу, његовој кући и припремама за долазак истраживача пренесени су према аутобиографији Милоша Јанковића. Њихова искуства са блатом представљају историјска свједочења, а не савремену медицинску потврду његовог дјеловања.