Suzana Bulatović, unuka Boža Borozana: Voljela bih da Park Boka ponovo bude kao u vrijeme mog djedaСузана Булатовић, унука Божа Борозана: Вољела бих да Парк Бока поново буде као у вријеме мог дједа
Nakon naše priče o Božu Borozanu javila nam se njegova unuka Suzana Bulatović. Djeda nije upoznala, ali je odrasla uz bakina sjećanja na njegov život, rad u Hotelu „Boka“ i sedam dana provedenih u kraljevskoj službi. Republici je ustupila porodične fotografije i ispričala ono što se u porodici sačuvalo o čovjeku koji je volio grad, park „Boke”, porodicu i psaНакон наше приче о Божу Борозану јавила нам се његова унука Сузана Булатовић. Дједа није упознала, али је одрасла уз бакина сјећања на његов живот, рад у Хотелу „Бока“ и седам дана проведених у краљевској служби. Републици је уступила породичне фотографије и испричала оно што се у породици сачувало о човјеку који је волио град, парк „Боке”, породицу и пса
Jedna od najljepših priča koje smo do sada objavili bila je „Priča o Božu Borozanu, ružama i ljubavi“.
Nakon objavljivanja javila nam se njegova unuka Suzana Bulatović.
Poslala nam je porodične fotografije i pomogla da priču iz knjige dopunimo onim što se čuvalo u kući: sjećanjima njene bake Ane na Božov dolazak u Herceg Novi, njihov zajednički život, odlazak u Miločer i brz povratak u Igalo.
Suzana svog djeda nije upoznala. Rođena je nakon njegove smrti i uvijek joj je bilo žao što nije imala priliku da ga zapamti.
Ostale su joj bakine priče i nekoliko fotografija.
Na jednoj je mlad čovjek u odijelu i sa kravatom.
Iz Bokova među novske vrtove
Božo Borozan rođen je 1901. godine u selu Bokovo kod Cetinja.
U Herceg Novi stigao je, oko 1920. godine.
Bio je vrijedan i zaljubljen u baštovanstvo. Znanje je sticao radeći, posmatrajući prirodu i tražeći savjete u knjigama.
Po dolasku je najprije uređivao vrtove i bašte oko novskih kuća i vila, a potom se zaposlio kao baštovan Hotela „Boka“.
Ljubav prema biljkama, znanje koje je godinama gradio i posvećenost sa kojom je radio doveli su ga tako u najpoznatiji hotelski vrt u Herceg Novom.
Sa suprugom Anom, rodom sa Žvinja, i porodicom živio je kao podstanar u kući Stjepčića.
Iz priča koje je Ana kasnije prenosila unuci ostala je slika dobrog, porodičnog i izuzetno vrijednog čovjeka. Božo je znao da bude i temperamentan, naročito kada bi neko ugrozio ono o čemu je brinuo.
O Parku Boka brinuo je kao da je njegov.
Sedam dana kod kralja
Božovo umijeće nije prošlo nezapaženo. Dobio je poziv da u Miločeru radi za kraljevsku porodicu i učestvuje u stvaranju parka oko ljetnje rezidencije.
U vrijeme kada je poziv u kraljevsku službu predstavljao veliku čast, bio je to događaj i za Božovu porodicu i za ljude koji su ga poznavali.
Suzana pamti bakinu priču o ispraćaju iz Igala.
Kod Danjevića, u kafani u kojoj su se igrale karte, okupljalo, slavilo, jelo i pilo, prijatelji i poznanici priredili su Božu veselo veče. Došli su da mu nazdrave i požele sreću. Vjerovali su da njihov baštovan odlazi da napravi veliki korak u životu.
Božo je u Miločer krenuo sa suprugom i njihovim četvorogodišnjim sinom.
Ani selidba nije lako pala. Na Žvinjama je imala obaveze prema porodici iz koje je potekla. Odlazak je za nju značio udaljavanje od bliskih ljudi, kuće i života na koji je navikla.
Ipak, spakovali su stvari i krenuli.
U Miločeru su ostali samo sedam dana.
Prema priči koju je Suzana slušala od bake, Božo nije mogao da prihvati da mu dvorska pravila određuju kada će i šta raditi u vrtu.
On je bio naviknut da sluša biljke.
Zemlja, sunce i cvijet govorili su mu kada treba zaliti, orezati ili presaditi. Ako bi palme zaklonile ruže, nije čekao da one počnu da venu. Vadio ih je iz zemlje i tražio im bolje mjesto.
Takav čovjek teško je mogao da prihvati da bašta živi prema dvorskom satu.
Ni velika čast ni prilika da postane kraljevski baštovan nijesu bile dovoljne da ostane na poslu koji nije mogao da radi onako kako je vjerovao da treba.
Božo, Ana i njihov sin vratili su se u Igalo.
Božo sa psom
Među fotografijama koje je Suzana ustupila Republici posebno se izdvaja ona na kojoj Božo u naručju drži psa za kojeg je bio veoma vezan.
Na njoj nema hotela, kraljevske porodice ni velikog parka. Samo čovjek u radnoj odjeći , kačketom i osmjehom koji uz sebe čvrsto drži svog psa.
Možda upravo ova fotografija o Božu govori više od službenih zapisa.
Pokazuje njegovu bliskost sa živim svijetom i sposobnost da se veže za ono o čemu brine.
Park za njega nije bio gotov prizor namijenjen gostima Hotela „Boka“. Bio je živi prostor.
Ono što je Suzana naslijedila
Božo Borozan sahranjen je kod Crkve Svetog Preobraženja u Igalu.
Njegova unuka danas ima dvije kćerke i bavi se turizmom. Djedu nije mogla da zapamti glas, pokrete ni lice iz svakodnevnog života, ali vjeruje da je od njega dobila :
Ljubav prema cvijeću, umjetnosti i lijepim stvarima.
Za Suzanu je to i Park Boka.
Kada bi Park bio obnovljen, voljela bi da ponovo izgleda kao u vrijeme kada ga je njen djed njegovao.
Da Park ponovo liči na sebe
Ta želja ne znači pravljenje ukrasne slike prošlosti. Znači vratiti Parku ono po čemu je bio poseban: raznovrsne biljke, pažljivo osmišljen raspored, stručnu njegu i poštovanje prema prirodi.
Park Boka nije nastao sam.
Iza svakodnevne brige o njegovim palmama, magnolijama, ružama, lotosima i bugenvilijama stajao je Božo Borozan.
Zbog toga obnova Parka ne bi bila samo uređenje zelene površine u centru grada. Bila bi i obnova sjećanja na ljude čije su ruke stvarale njegovo najljepše lice.
Republika je upravo zbog takvih priča odlučila da sa građanima napravi katalog Parka Boka. Zvanični dokumenti mogu nam reći kada je Park zaštićen i koje su biljne vrste u njemu rasle. Samo ljudi mogu da nam vrate imena, lica i živote onih koji su ga stvarali.
A ako Park Boka jednog dana ponovo bude imao ruže na suncu, biće to najljepši način da ga se grad sjeti i Boža Borozana.
◆ ◆ ◆
Једна од најљепших прича које смо до сада објавили била је „Прича о Божу Борозану, ружама и љубави“.
Након објављивања јавила нам се његова унука Сузана Булатовић.
Послала нам је породичне фотографије и помогла да причу из књиге допунимо оним што се чувало у кући: сјећањима њене баке Ане на Божов долазак у Херцег Нови, њихов заједнички живот, одлазак у Милочер и брз повратак у Игало.
Сузана свог дједа није упознала. Рођена је након његове смрти и увијек јој је било жао што није имала прилику да га запамти.
Остале су јој бакине приче и неколико фотографија.
На једној је млад човјек у одијелу и са краватом.
Из Бокова међу новске вртове
Божо Борозан рођен је 1901. године у селу Боково код Цетиња.
У Херцег Нови стигао је, око 1920. године.
Био је вриједан и заљубљен у баштованство. Знање је стицао радећи, посматрајући природу и тражећи савјете у књигама.
По доласку је најприје уређивао вртове и баште око новских кућа и вила, а потом се запослио као баштован Хотела „Бока“.
Љубав према биљкама, знање које је годинама градио и посвећеност са којом је радио довели су га тако у најпознатији хотелски врт у Херцег Новом.
Са супругом Аном, родом са Жвиња, и породицом живио је као подстанар у кући Стјепчића.
Из прича које је Ана касније преносила унуци остала је слика доброг, породичног и изузетно вриједног човјека. Божо је знао да буде и темпераментан, нарочито када би неко угрозио оно о чему је бринуо.
О Парку Бока бринуо је као да је његов.
Седам дана код краља
Божово умијеће није прошло незапажено. Добио је позив да у Милочеру ради за краљевску породицу и учествује у стварању парка око љетње резиденције.
У вријеме када је позив у краљевску службу представљао велику част, био је то догађај и за Божову породицу и за људе који су га познавали.
Сузана памти бакину причу о испраћају из Игала.
Код Дањевића, у кафани у којој су се играле карте, окупљало, славило, јело и пило, пријатељи и познаници приредили су Божу весело вече. Дошли су да му наздраве и пожеле срећу. Вјеровали су да њихов баштован одлази да направи велики корак у животу.
Божо је у Милочер кренуо са супругом и њиховим четворогодишњим сином.
Ани селидба није лако пала. На Жвињама је имала обавезе према породици из које је потекла. Одлазак је за њу значио удаљавање од блиских људи, куће и живота на који је навикла.
Ипак, спаковали су ствари и кренули.
У Милочеру су остали само седам дана.
Према причи коју је Сузана слушала од баке, Божо није могао да прихвати да му дворска правила одређују када ће и шта радити у врту.
Он је био навикнут да слуша биљке.
Земља, сунце и цвијет говорили су му када треба залити, орезати или пресадити. Ако би палме заклониле руже, није чекао да оне почну да вену. Вадио их је из земље и тражио им боље мјесто.
Такав човјек тешко је могао да прихвати да башта живи према дворском сату.
Ни велика част ни прилика да постане краљевски баштован нијесу биле довољне да остане на послу који није могао да ради онако како је вјеровао да треба.
Божо, Ана и њихов син вратили су се у Игало.
Божо са псом
Међу фотографијама које је Сузана уступила Републици посебно се издваја она на којој Божо у наручју држи пса за којег је био веома везан.
На њој нема хотела, краљевске породице ни великог парка. Само човјек у радној одјећи , качкетом и осмјехом који уз себе чврсто држи свог пса.
Можда управо ова фотографија о Божу говори више од службених записа.
Показује његову блискост са живим свијетом и способност да се веже за оно о чему брине.
Парк за њега није био готов призор намијењен гостима Хотела „Бока“. Био је живи простор.
Оно што је Сузана наслиједила
Божо Борозан сахрањен је код Цркве Светог Преображења у Игалу.
Његова унука данас има двије кћерке и бави се туризмом. Дједу није могла да запамти глас, покрете ни лице из свакодневног живота, али вјерује да је од њега добила :
Љубав према цвијећу, умјетности и лијепим стварима.
За Сузану је то и Парк Бока.
Када би Парк био обновљен, вољела би да поново изгледа као у вријеме када га је њен дјед његовао.
Да Парк поново личи на себе
Та жеља не значи прављење украсне слике прошлости. Значи вратити Парку оно по чему је био посебан: разноврсне биљке, пажљиво осмишљен распоред, стручну његу и поштовање према природи.
Парк Бока није настао сам.
Иза свакодневне бриге о његовим палмама, магнолијама, ружама, лотосима и бугенвилијама стајао је Божо Борозан.
Због тога обнова Парка не би била само уређење зелене површине у центру града. Била би и обнова сјећања на људе чије су руке стварале његово најљепше лице.
Република је управо због таквих прича одлучила да са грађанима направи каталог Парка Бока. Званични документи могу нам рећи када је Парк заштићен и које су биљне врсте у њему расле. Само људи могу да нам врате имена, лица и животе оних који су га стварали.
А ако Парк Бока једног дана поново буде имао руже на сунцу, биће то најљепши начин да га се град сјети и Божа Борозана.
◆ ◆ ◆