Stanka i pet minuta tišineСтанка и пет минута тишине
Na putu ka Hercegnovskom strip festivalu zatekli smo Stanku u jednom tihom trenutku. Sjedjela je kraj Trga i dio svog obroka ostavljala golubovima.На путу ка Херцегновском стрип фестивалу затекли смо Станку у једном тихом тренутку. Сједјела је крај Трга и дио свог оброка остављала голубовима.
Na Trg Nikole Đurkovića danas smo došli zbog Hercegnovskog strip festivala. Štandovi su bili puni stripova, grad boja i glasova, a ljudi raspoloženi.
Na nekoliko koraka od festivalske vreve sjedjela je Stanka.
Pored izloga, na kamenu, jela je i dio hrane ostavljala golubovima. Prilazili su joj bez straha, jedan za drugim, dok se pred njom nije okupilo cijelo malo jato.
Nismo joj prišli. Nismo željeli da taj trenutak pretvorimo u razgovor ili poziranje. Ostali smo na udaljenosti i napravili dvije fotografije.
Možda je sve trajalo pet minuta.
Većina Novljana dobro poznaje Stankin glas. Znamo je po pjesmi, šali i načinu na koji se obrati prolazniku. Nekoga nazove sestrom, nekoga bratom, poželi zdravlje i sreću, nasmije ga i nastavi svojim putem.
Ovoga puta nije bilo pjesme ni šale.
Ne znamo o čemu je razmišljala i nećemo joj pripisivati osjećanja. Za ovu priču dovoljno je ono što smo vidjeli: žena je sjela da predahne i svoj obrok podijelila sa pticama.
Ljude koje često srećemo lako pretvorimo u gradske likove. Pamtimo njihove dosjetke, prepričavamo susrete i učini nam se da ih poznajemo. Mnogo rjeđe zastanemo pred njihovom tišinom.
Dok je HSF punio Trg nacrtanim junacima, kraj jednog izloga trajala je sasvim stvarna priča.
Stanka i pet minuta tišine.
Golubovi su prilazili. Ljudi prolazili. A ona je dijelila.
На Трг Николе Ђурковића данас смо дошли због Херцегновског стрип фестивала. Штандови су били пуни стрипова, град боја и гласова, а људи расположени.
На неколико корака од фестивалске вреве сједјела је Станка.
Поред излога, на камену, јела је и дио хране остављала голубовима. Прилазили су јој без страха, један за другим, док се пред њом није окупило цијело мало јато.
Нисмо јој пришли. Нисмо жељели да тај тренутак претворимо у разговор или позирање. Остали смо на удаљености и направили двије фотографије.
Можда је све трајало пет минута.
Већина Новљана добро познаје Станкин глас. Знамо је по пјесми, шали и начину на који се обрати пролазнику. Некога назове сестром, некога братом, пожели здравље и срећу, насмије га и настави својим путем.
Овога пута није било пјесме ни шале.
Не знамо о чему је размишљала и нећемо јој приписивати осјећања. За ову причу довољно је оно што смо видјели: жена је сјела да предахне и свој оброк подијелила са птицама.
Људе које често срећемо лако претворимо у градске ликове. Памтимо њихове досјетке, препричавамо сусрете и учини нам се да их познајемо. Много рјеђе застанемо пред њиховом тишином.
Док је ХСФ пунио Трг нацртаним јунацима, крај једног излога трајала је сасвим стварна прича.
Станка и пет минута тишине.
Голубови су прилазили. Људи пролазили. А она је дијелила.