Uprava za saobraćaj raspisala tender za izradu glavnog projekta rekonstrukcije magistralnog puta M-1, dionica Debeli Brijeg–SutorinaУправа за саобраћај расписала тендер за израду главног пројекта реконструкције магистралног пута М-1, дионица Дебели Бријег–Суторина

Na crnogorskoj strani granice prema Hrvatskoj 13. jula pojavile su se kilometarske kolone. Putnici su čekali satima, a magistrala je još jednom preuzela ulogu parkinga.

Samo tri dana kasnije, 16. jula 2026. u 13.30 časova, Uprava za saobraćaj objavila je ponovljeni tender za izradu glavnog projekta rekonstrukcije magistralnog puta M-1 od Debelog Brijega do Sutorine.

Osamnaest dana poslije objave tendera stigla je slika potpunog sloma: kolona duža od 20 kilometara i čekanje duže od deset sati. Tender i kolaps našli su se na istom putu i u isto vrijeme.

Prirodno je zato pitati: da li država projektuje odgovor na problem koji građani vide ili samo rekonstruiše asfalt kojim se do problema dolazi?

Odgovor nije ni jednostavno „da“ ni jednostavno „ne“. Ova dionica zaista mora biti rekonstruisana. Rekonstrukcija pripremljena dobrim glavnim projektom može donijeti širi i bezbjedniji most u Sutorini, stabilnije kosine, sigurnije raskrsnice, trotoare, rasvjetu, uređene prilaze i više prostora za razvrstavanje vozila pred Debelim Brijegom. Sve je to potrebno Herceg Novom.

Međutim…

Površnost nije uvijek nedostatak detalja. Ponekad je upravo suprotno: obilje detalja oko pogrešnog pitanja.

Projektni zadatak ima 65 strana. Na njima se zna kako će se ispitati tlo, sanirati kosine, odvesti voda, proširiti most u Sutorini i analizirati raskrsnica za Njivice. Zna se širina trake, razmjera crteža, broj elaborata, pa i to da projekat treba predati u tri papirna i sedam elektronskih primjeraka.

Samo jedan broj nije zadat: koliko vozila ovaj put mora da primi tokom najprometnijeg ljetnjeg sata.

Nije zadata ni kolona koju treba skloniti sa magistrale. Nema izričitog zahtjeva da se izmjeri stvarno vrijeme izlaska vozila iz Crne Gore i proračuna šta se događa tokom” udarnog vikenda”.

Dodatne trake pred Debelim Brijegom traže se samo „ukoliko je potrebno“.

Potrebno prema čemu?

Niko ne bi projektovao odvodni kanal bez podatka koliko vode mora da primi. Ovdje se projektuje prilaz granici bez jasno zadatog broja vozila i vremena njihovog zadržavanja.

Uprava za saobraćaj nije izazvala kolaps i ne upravlja graničnim procedurama. Njena odgovornost je preciznija: ona upravlja M-1, raspisuje tender i određuje šta projekat crnogorske dionice mora da riješi. Zakon joj povjerava i upravljanje saobraćajem i brojanje vozila na državnom putu.

Zato glavni projekat mora da odgovori na četiri obična pitanja: koliko vozila dolazi, koliko odlazi, koliko dugo ostaje i gdje kolona završava. Tek tada se može izračunati koliko traka treba, koliko moraju biti duge i kako sačuvati prolaz stanovnicima Sutorine, Njivica i zaleđa.

Bez tog računa dobijamo projekat puta. Sa njim dobijamo projekat saobraćaja.

На црногорској страни границе према Хрватској 13. јула појавиле су се километарске колоне. Путници су чекали сатима, а магистрала је још једном преузела улогу паркинга.

Само три дана касније, 16. јула 2026. у 13.30 часова, Управа за саобраћај објавила је поновљени тендер за израду главног пројекта реконструкције магистралног пута М-1 од Дебелог Бријега до Суторине.

Осамнаест дана послије објаве тендера стигла је слика потпуног слома: колона дужа од 20 километара и чекање дуже од десет сати. Тендер и колапс нашли су се на истом путу и у исто вријеме.

Природно је зато питати: да ли држава пројектује одговор на проблем који грађани виде или само реконструише асфалт којим се до проблема долази?

Одговор није ни једноставно „да“ ни једноставно „не“. Ова дионица заиста мора бити реконструисана. Реконструкција припремљена добрим главним пројектом може донијети шири и безбједнији мост у Суторини, стабилније косине, сигурније раскрснице, тротоаре, расвјету, уређене прилазе и више простора за разврставање возила пред Дебелим Бријегом. Све је то потребно Херцег Новом.

Међутим…

Површност није увијек недостатак детаља. Понекад је управо супротно: обиље детаља око погрешног питања.

Пројектни задатак има 65 страна. На њима се зна како ће се испитати тло, санирати косине, одвести вода, проширити мост у Суторини и анализирати раскрсница за Њивице. Зна се ширина траке, размјера цртежа, број елабората, па и то да пројекат треба предати у три папирна и седам електронских примјерака.

Само један број није задат: колико возила овај пут мора да прими током најпрометнијег љетњег сата.

Није задата ни колона коју треба склонити са магистрале. Нема изричитог захтјева да се измјери стварно вријеме изласка возила из Црне Горе и прорачуна шта се догађа током” ударног викенда”.

Додатне траке пред Дебелим Бријегом траже се само „уколико је потребно“.

Потребно према чему?

Нико не би пројектовао одводни канал без податка колико воде мора да прими. Овдје се пројектује прилаз граници без јасно задатог броја возила и времена њиховог задржавања.

Управа за саобраћај није изазвала колапс и не управља граничним процедурама. Њена одговорност је прецизнија: она управља М-1, расписује тендер и одређује шта пројекат црногорске дионице мора да ријеши. Закон јој повјерава и управљање саобраћајем и бројање возила на државном путу.

Зато главни пројекат мора да одговори на четири обична питања: колико возила долази, колико одлази, колико дуго остаје и гдје колона завршава. Тек тада се може израчунати колико трака треба, колико морају бити дуге и како сачувати пролаз становницима Суторине, Њивица и залеђа.

Без тог рачуна добијамо пројекат пута. Са њим добијамо пројекат саобраћаја.