Od sutorinskog plićaka do Višija (Vichy)Од суторинског плићака до Вишија (Vichy)
Kako je blato iz sutorinskog plićaka, preko Višija i Beograda, dobilo naučnu potvrdu i postalo temelj buduće banje u Igalu.Како је блато из суторинског плићака, преко Вишија и Београда, добило научну потврду и постало темељ будуће бање у Игалу.
Ovo je treći dio serijala o porodici Janković, Igalu i nastanku banje. Prvi dio pročitajte OVDJE, a drugi OVDJE.
Nakon iskustva ruskih doseljenika i inicijative Dušana Marinovića, pred istraživačima je stajalo jasno pitanje: šta se zaista nalazi u blatu uz Sutorinu i može li ono postati osnova liječenja?
Odgovor više nije mogao počivati samo na riječima ljudi koji su ga nanosili na tijelo. Trebalo je odrediti mjesta uzorkovanja, izvaditi sediment iz morskog dna, sačuvati njegove slojeve i poslati ga na stručna ispitivanja.
Put je počeo u igaljskom plićaku, prošao kroz dvorište Jankovića i stigao do laboratorija u Višiju i Beogradu.
Sonde su vadile čitave slojeve
Profesor Milan Luković donio je posebne cijevi koje su se otvarale po dužini. Njima su iz morskog dna vađeni čitavi stubovi sedimenta, sa slojevima sačuvanim približno onako kako su se godinama taložili.
Istraživači su obilazili više tačaka uz sutorinsku i igaljsku obalu. Uzorke su uzimali iz plićaka, sa plaža i iz djelova zaliva udaljenijih od samog ušća. Svaki je označavan prema mjestu sa kojeg je izvađen, kako bi se moglo utvrditi razlikuje li se sediment uz rijeku od onoga iz drugih djelova nalazišta.
Do tih mjesta stizali su motornim čamcem porodice Janković. Za kormilom je bio čovjek koji je poznavao obalu, dubinu i prolaze kroz plitku vodu, dok su stručnjaci određivali gdje će spustiti sonde.
Na povratku su u čamcu stajale posude sa blatom koje je prvi put vađeno sistematski, sa namjerom da se ispita njegova fizička, hemijska i moguća medicinska vrijednost.
Dvorište Jankovića postalo je istraživačka stanica
Uzorci su prenošeni u dvorište Jankovića i odvajani prema lokacijama.
Vlažna, tamna i ljepljiva masa ostavljana je na suncu. Sušenjem se pretvarala u sivkast i žućkast prah, pogodniji za dalje ispitivanje.
Porodično dvorište između hotela i obale nakratko je dobilo ulogu prve istraživačke stanice igaljskog blata.
Miloš Janković u autobiografiji „Čovjek sa Jadrana“ izdvaja dr Lukovića, dr Aleksandra Ignjatovskog i profesora Šćerbakova. Kasnija istraživanja istorije medicine pokazuju da je krug učesnika bio širi. U poduhvatu su učestvovali ljekari Svetozar i Milena Živojnović, profesori Beogradskog univerziteta, industrijalac Vlado Savčić i bankar Dragomir Leko. Jedni su obezbijedili stručno znanje, drugi novac, a Jankovići smještaj, prevoz i poznavanje terena.
Trag na fotografskoj ploči
Jedno od prvih pitanja odnosilo se na moguću radioaktivnost sedimenta.
Osušeni uzorci stavljani su u zatvorene kutije sa fotografskim pločama, zaštićene od spoljne svjetlosti. Kada su ploče razvijene, na njima su uočene promjene koje su istraživači toga vremena povezali sa zračenjem iz uzoraka.
Taj rezultat još nije predstavljao konačnu potvrdu ljekovitosti. Pokazao je da istraživanje treba nastaviti preciznijim laboratorijskim metodama.
Danas bi tvrdnja o radioaktivnim svojstvima zahtijevala originalne rezultate, potpunu metodologiju i savremena mjerenja. Za istoriju Igala važan je prelazak sa ličnog iskustva na postupak koji se mogao ponoviti, zabilježiti i dalje provjeravati.
Blato je postalo uzorak koji se vadi sondom, obilježava, suši i šalje stručnjacima.
Iz Igala u Viši
Sljedeća stanica bio je Viši (Vichy), poznati francuski banjski centar.
Sačuvan je izvještaj Laboratorije za hidrološka istraživanja kompanije koja je upravljala banjskim izvorima u Višiju, datiran 21. septembra 1935. godine. Dokument sadrži fizički opis uzorka i tabelu hemijske analize. Njegova reprodukcija potvrđuje da je igaljsko blato tada zaista bilo predmet laboratorijskog ispitivanja u Francuskoj.
Institut „Dr Simo Milošević“ 1935. godinu i Viši navodi kao važnu tačku u potvrđivanju ljekovitih svojstava igaljskog peloida.
Za mjesto do kojeg se još stizalo lošim putem bio je to veliki izlazak u svijet.
Beograd, 1938. godine
Ispitivanja su nastavljena u Beogradu.
U arhivskoj zbirci evidentiran je dokument Instituta za fiziku i radiologiju, broj 31, od 2. aprila 1938. godine. Noviji stručni rad navodi da je Medicinski fakultet u Beogradu, na osnovu završnih analiza, iste godine izdao potvrdu o ljekovitim svojstvima igaljskog blata.
Dostupni izvori, pokazuju jasan slijed:
uzorci su izvađeni iz zaliva, pripremljeni u Igalu, ispitani u Višiju, a istraživanje nastavljeno u Beogradu.
Time je stvorena stručna osnova za razvoj organizovanog liječenja. Ono što je počelo iskustvom ljudi na obali dobilo je laboratorijske izvještaje i medicinsku potvrdu.
Ljekar koji je vidio zdravstveni centar
U istraživanja su bili uključeni dr Svetozar Živojnović i njegova supruga Milena.
On je 1934. godine došao u Herceg Novi kao ljekar Državnog dispanzera za tuberkulozu, dok je ona radila kao oftalmolog u Vojnoj bolnici u Meljinama. Živojnović je u rezultatima analiza vidio osnovu mnogo većeg poduhvata: zdravstvenog centra koji bi povezao blato, mineralnu vodu, more i klimu.
Već 1936. godine u Herceg Novom boravio je sa arhitektom Nikolom Dobrovićem zbog projekta koji se u sačuvanoj prepisci naziva „bolnica u Boki“. Autori novijeg stručnog rada smatraju da se zamisao odnosila na sanatorijum u Igalu.
Pitanje više nije bilo samo šta blato sadrži. Trebalo je osmisliti prostor za terapiju, obezbijediti ljekarski nadzor i prirodne faktore Igala pretvoriti u uređen zdravstveni sistem.
Sanatorijum uz Sutorinu
U isto vrijeme uz rijeku je radila mlada Ruskinja, gospođa Čukmasov, koja je balneologiju studirala u Parizu.
Kupila je malu parcelu u blizini Sutorine i planirala da na njoj podigne skroman sanatorijum. Za rad na obali Miloš joj je obezbijedio barku na vesla i penzionisanog igaljskog ribara koji je dobro poznavao plićak.
Na istom prostoru njegova djeca tražila su sitne ribe i rakove. Obala je istovremeno bila dječje igralište, ribarski teren i mjesto na kojem se zamišljala buduća zdravstvena ustanova.
Jednog dana gospođa Čukmasov dočekala je Jankovića potpuno premazana blatom, sa fotoaparatom u ruci. Željela je snimak koji bi poslala suprugu u Bor kao dokaz da njen rad napreduje.
Fotografija je napravljena, a porodično iznenađenje koje je izazvala ostalo je zapisano u autobiografiji.
U toj sceni vide se počeci zdravstvenog Igala: školovana balneološkinja, penzionisani ribar, mala barka, djeca u plićaku i žena prekrivena blatom koja vjeruje da na tom mjestu može nastati sanatorijum.
Dokumenti prije zgrade
Do kraja tridesetih godina Igalo je već imalo terensko uzorkovanje, laboratorijski izvještaj iz Višija, nastavak ispitivanja u Beogradu i prve planove zdravstvenog centra.
Rat je zaustavio razvoj tih zamisli.
Kada je 1949. godine osnovano Jadransko prirodno lječilište, počinjalo je sa nekoliko malih prostorija i improvizovanom opremom. Ipak, ideja na kojoj je nastalo već je imala godine istraživanja, dokumente i ljude uvjerene da prirodni resurs uz Sutorinu može postati temelj ozbiljne medicine.
Igalo je čekalo svoje prve bolničke sobe.
Njegova medicinska priča već je bila zapisana u sedimentu i laboratorijskim nalazima.
Čitajte u četvrtom dijelu: Hotel Boka, gradski salon Herceg Novog
Balovi, kraljevske posjete, park sa bijelim golubovima i baštovan čije je umijeće otvorilo vrata kraljevskog vrta u Miločeru.
Dokumenti i izvori
Laboratorijski izvještaj iz Višija (Vichy), 21. septembar 1935. godine
Dokument Instituta za fiziku i radiologiju u Beogradu, 2. april 1938. godine
Čaba Mađar: „Primarijus doktor Svetozar Živojnović“, Boka 23/2003
Ово је трећи дио серијала о породици Јанковић, Игалу и настанку бање. Први дио прочитајте ОВДЈЕ, а други ОВДЈЕ.
Након искуства руских досељеника и иницијативе Душана Мариновића, пред истраживачима је стајало јасно питање: шта се заиста налази у блату уз Суторину и може ли оно постати основа лијечења?
Одговор више није могао почивати само на ријечима људи који су га наносили на тијело. Требало је одредити мјеста узорковања, извадити седимент из морског дна, сачувати његове слојеве и послати га на стручна испитивања.
Пут је почео у игаљском плићаку, прошао кроз двориште Јанковића и стигао до лабораторија у Вишију и Београду.
Сонде су вадиле читаве слојеве
Професор Милан Луковић донио је посебне цијеви које су се отварале по дужини. Њима су из морског дна вађени читави стубови седимента, са слојевима сачуваним приближно онако како су се годинама таложили.
Истраживачи су обилазили више тачака уз суторинску и игаљску обалу. Узорке су узимали из плићака, са плажа и из дјелова залива удаљенијих од самог ушћа. Сваки је означаван према мјесту са којег је извађен, како би се могло утврдити разликује ли се седимент уз ријеку од онога из других дјелова налазишта.
До тих мјеста стизали су моторним чамцем породице Јанковић. За кормилом је био човјек који је познавао обалу, дубину и пролазе кроз плитку воду, док су стручњаци одређивали гдје ће спустити сонде.
На повратку су у чамцу стајале посуде са блатом које је први пут вађено систематски, са намјером да се испита његова физичка, хемијска и могућа медицинска вриједност.
Двориште Јанковића постало је истраживачка станица
Узорци су преношени у двориште Јанковића и одвајани према локацијама.
Влажна, тамна и љепљива маса остављана је на сунцу. Сушењем се претварала у сивкаст и жућкаст прах, погоднији за даље испитивање.
Породично двориште између хотела и обале накратко је добило улогу прве истраживачке станице игаљског блата.
Милош Јанковић у аутобиографији „Човјек са Јадрана“ издваја др Луковића, др Александра Игњатовског и професора Шћербакова. Каснија истраживања историје медицине показују да је круг учесника био шири. У подухвату су учествовали љекари Светозар и Милена Живојновић, професори Београдског универзитета, индустријалац Владо Савчић и банкар Драгомир Леко. Једни су обезбиједили стручно знање, други новац, а Јанковићи смјештај, превоз и познавање терена.
Траг на фотографској плочи
Једно од првих питања односило се на могућу радиоактивност седимента.
Осушени узорци стављани су у затворене кутије са фотографским плочама, заштићене од спољне свјетлости. Када су плоче развијене, на њима су уочене промјене које су истраживачи тога времена повезали са зрачењем из узорака.
Тај резултат још није представљао коначну потврду љековитости. Показао је да истраживање треба наставити прецизнијим лабораторијским методама.
Данас би тврдња о радиоактивним својствима захтијевала оригиналне резултате, потпуну методологију и савремена мјерења. За историју Игала важан је прелазак са личног искуства на поступак који се могао поновити, забиљежити и даље провјеравати.
Блато је постало узорак који се вади сондом, обиљежава, суши и шаље стручњацима.
Из Игала у Виши
Сљедећа станица био је Виши (Vichy), познати француски бањски центар.
Сачуван је извјештај Лабораторије за хидролошка истраживања компаније која је управљала бањским изворима у Вишију, датиран 21. септембра 1935. године. Документ садржи физички опис узорка и табелу хемијске анализе. Његова репродукција потврђује да је игаљско блато тада заиста било предмет лабораторијског испитивања у Француској.
Институт „Др Симо Милошевић“ 1935. годину и Виши наводи као важну тачку у потврђивању љековитих својстава игаљског пелоида.
За мјесто до којег се још стизало лошим путем био је то велики излазак у свијет.
Београд, 1938. године
Испитивања су настављена у Београду.
У архивској збирци евидентиран је документ Института за физику и радиологију, број 31, од 2. априла 1938. године. Новији стручни рад наводи да је Медицински факултет у Београду, на основу завршних анализа, исте године издао потврду о љековитим својствима игаљског блата.
Доступни извори, показују јасан слијед:
узорци су извађени из залива, припремљени у Игалу, испитани у Вишију, а истраживање настављено у Београду.
Тиме је створена стручна основа за развој организованог лијечења. Оно што је почело искуством људи на обали добило је лабораторијске извјештаје и медицинску потврду.
Љекар који је видио здравствени центар
У истраживања су били укључени др Светозар Живојновић и његова супруга Милена.
Он је 1934. године дошао у Херцег Нови као љекар Државног диспанзера за туберкулозу, док је она радила као офталмолог у Војној болници у Мељинама. Живојновић је у резултатима анализа видио основу много већег подухвата: здравственог центра који би повезао блато, минералну воду, море и климу.
Већ 1936. године у Херцег Новом боравио је са архитектом Николом Добровићем због пројекта који се у сачуваној преписци назива „болница у Боки“. Аутори новијег стручног рада сматрају да се замисао односила на санаторијум у Игалу.
Питање више није било само шта блато садржи. Требало је осмислити простор за терапију, обезбиједити љекарски надзор и природне факторе Игала претворити у уређен здравствени систем.
Санаторијум уз Суторину
У исто вријеме уз ријеку је радила млада Рускиња, госпођа Чукмасов, која је балнеологију студирала у Паризу.
Купила је малу парцелу у близини Суторине и планирала да на њој подигне скроман санаторијум. За рад на обали Милош јој је обезбиједио барку на весла и пензионисаног игаљског рибара који је добро познавао плићак.
На истом простору његова дјеца тражила су ситне рибе и ракове. Обала је истовремено била дјечје игралиште, рибарски терен и мјесто на којем се замишљала будућа здравствена установа.
Једног дана госпођа Чукмасов дочекала је Јанковића потпуно премазана блатом, са фотоапаратом у руци. Жељела је снимак који би послала супругу у Бор као доказ да њен рад напредује.
Фотографија је направљена, а породично изненађење које је изазвала остало је записано у аутобиографији.
У тој сцени виде се почеци здравственог Игала: школована балнеолошкиња, пензионисани рибар, мала барка, дјеца у плићаку и жена прекривена блатом која вјерује да на том мјесту може настати санаторијум.
Документи прије зграде
До краја тридесетих година Игало је већ имало теренско узорковање, лабораторијски извјештај из Вишија, наставак испитивања у Београду и прве планове здравственог центра.
Рат је зауставио развој тих замисли.
Када је 1949. године основано Јадранско природно љечилиште, почињало је са неколико малих просторија и импровизованом опремом. Ипак, идеја на којој је настало већ је имала године истраживања, документе и људе увјерене да природни ресурс уз Суторину може постати темељ озбиљне медицине.
Игало је чекало своје прве болничке собе.
Његова медицинска прича већ је била записана у седименту и лабораторијским налазима.
Читајте у четвртом дијелу: Хотел Бока, градски салон Херцег Новог
Балови, краљевске посјете, парк са бијелим голубовима и баштован чије је умијеће отворило врата краљевског врта у Милочеру.
Документи и извори
Лабораторијски извјештај из Вишија (Vichy), 21. септембар 1935. године
Документ Института за физику и радиологију у Београду, 2. април 1938. године
Чаба Мађар: „Примаријус доктор Светозар Живојновић“, Бока 23/2003