Loza koja pamti vijek: Zeleni rodoslov Herceg NovogЛоза која памти вијек: Зелени родослов Херцег Новог

Najljepši put do nasljeđa Sava Nakićenovića vodi pod staru bokeljsku odrinu. U knjizi „Boka“, objavljenoj 1913. godine, sačuvao je podatak o lozi Ruža, snažnog i visokog stabla, koja može da živi duže od stotinu godina.

U godini kada se navršava vijek od njegove smrti, taj zapis dobija posebno značenje. Možda u nekom vrtu u Kutima, Sutorini, Bijeloj ili drugom dijelu hercegnovskog kraja još raste njen potomak, pod starim ili sasvim drugačijim imenom.

Nakićenović je ostao poznat po istraživanju porijekla bokeljskih porodica. U njegovoj knjizi nalazi se još jedan rodoslov – rodoslov biljaka koje su hranile te porodice, natkrivale njihove kuće i donosile prihod domaćinstvima.

Posebno mjesto pripalo je vinovoj lozi. Nakićenović zapisuje da su od nje naročitu korist imali Kuti, Sutorina i Bijela.

Tako je prije više od jednog vijeka označio Herceg Novi kao jedno od važnih vinogradarskih područja Boke.

Njegov popis obuhvata deset sorti: kratošiju, surac, plavku, kadarun, kalavriju, muškatio, ružu, bioku, bratkovinu i krivalju. Svakoj je pronašao osobinu po kojoj se pamtila.

Kratošiji je pripisao najbolje vino i zabilježio da se pominjala u narodnoj pjesmi.

Bioka je davala „najfinije“ vino, dok je plavku pratila izreka „loza plavka, siromaška majka“ – rađala je obilno i davala dobro vino, pa je predstavljala sigurnost skromnijem domaćinstvu.

Kalavrija se čuvala na odrinama, imala je žućkast plod i postizala dobru cijenu.

Muškatio je mirisao snažno, ali se rijetko sretao zbog slabijeg roda. Surac je obilno rađao i davao svijetlo vino.

Kadarun se izdvajao krupnim plodom, bratkovina krupnim i ljutkastim bobicama, a krivalja bijelim, dugim i povijenim zrnom.

Ipak, Ruža ostaje najljepši detalj njegovog zapisa. Rijedak grozd, rumenkaste bobice, visoko stablo i život duži od jednog vijeka pretvaraju je u simbol trajanja.

Jedna takva loza mogla je da prati nekoliko generacija iste porodice – od djetinjstva do starosti, od jednog prezimena do njegovih potomaka.

Zabilježio je i način sadnje: zemlja se duboko razrađivala, a prut savijao i spuštao u nju.

U poglavlju o ljekovitom bilju pominje i komovaču, u koju se stavljala lincura kao domaći lijek protiv kašlja.

U tim kratkim zapisima ostala je slika života u kojem su se znanje o zemlji, ukus vina i kućno liječenje prenosili razgovorom i iskustvom.

Podatke je prikupljao među stanovnicima Boke, a zatim ih upoređivao sa istorijskim izvorima i stručnom literaturom.

Pomagali su mu ljudi iz Kuta, Kamena, Mokrina, Mojdeža, Žlijeba, Savine, Đenovića, Baošića, Bijele i drugih mjesta.

Zahvaljujući njima, nazivi koje bi vrijeme možda izbrisalo ostali su zapisani.

Upravo takav pogled omogućava da Sava Nakićenovića danas čitamo kao prvog ekološkog hroničara Herceg Novog.

Prirodu je posmatrao kroz vezu biljke, zemlje, podneblja i čovjekovog rada. Njegova ekologija počinjala je u vinogradu, na odrini i u znanju ljudi koji su umjeli da razlikuju svaku lozu.

Sto godina nakon njegove smrti, Herceg Novi može da nastavi njegovo istraživanje.

Vrijedi zaviriti u stare vrtove i pitati najstarije ukućane pamte li ružu, bioku, kalavriju, bratkovinu ili krivalju.

Fotografija čokota, lista i grozda, uz naziv mjesta i porodično predanje, mogla bi biti prvi korak ka pronalasku nekog od starih bokeljskih varijeteta.

Grad koji pronađe svoju staru lozu pronašao je svoje korjene.

◆ ◆ ◆

Најљепши пут до насљеђа Сава Накићеновића води под стару бокељску одрину. У књизи „Бока“, објављеној 1913. године, сачувао је податак о лози Ружа, снажног и високог стабла, која може да живи дуже од стотину година.

У години када се навршава вијек од његове смрти, тај запис добија посебно значење. Можда у неком врту у Кутима, Суторини, Бијелој или другом дијелу херцегновског краја још расте њен потомак, под старим или сасвим другачијим именом.

Накићеновић је остао познат по истраживању поријекла бокељских породица. У његовој књизи налази се још један родослов – родослов биљака које су храниле те породице, наткривале њихове куће и доносиле приход домаћинствима.

Посебно мјесто припало је виновој лози. Накићеновић записује да су од ње нарочиту корист имали Кути, Суторина и Бијела.

Тако је прије више од једног вијека означио Херцег Нови као једно од важних виноградарских подручја Боке.

Његов попис обухвата десет сорти: кратошију, сурац, плавку, кадарун, калаврију, мушкатио, ружу, биоку, братковину и криваљу. Свакој је пронашао особину по којој се памтила.

Кратошији је приписао најбоље вино и забиљежио да се помињала у народној пјесми.

Биока је давала „најфиније“ вино, док је плавку пратила изрека „лоза плавка, сиромашка мајка“ – рађала је обилно и давала добро вино, па је представљала сигурност скромнијем домаћинству.

Калаврија се чувала на одринама, имала је жућкаст плод и постизала добру цијену.

Мушкатио је мирисао снажно, али се ријетко сретао због слабијег рода. Сурац је обилно рађао и давао свијетло вино.

Кадарун се издвајао крупним плодом, братковина крупним и љуткастим бобицама, а криваља бијелим, дугим и повијеним зрном.

Ипак, Ружа остаје најљепши детаљ његовог записа. Риједак грозд, руменкасте бобице, високо стабло и живот дужи од једног вијека претварају је у симбол трајања.

Једна таква лоза могла је да прати неколико генерација исте породице – од дјетињства до старости, од једног презимена до његових потомака.

Забиљежио је и начин садње: земља се дубоко разрађивала, а прут савијао и спуштао у њу.

У поглављу о љековитом биљу помиње и комовачу, у коју се стављала линцура као домаћи лијек против кашља.

У тим кратким записима остала је слика живота у којем су се знање о земљи, укус вина и кућно лијечење преносили разговором и искуством.

Податке је прикупљао међу становницима Боке, а затим их упоређивао са историјским изворима и стручном литературом.

Помагали су му људи из Кута, Камена, Мокрина, Мојдежа, Жлијеба, Савине, Ђеновића, Баошића, Бијеле и других мјеста.

Захваљујући њима, називи које би вријеме можда избрисало остали су записани.

Управо такав поглед омогућава да Сава Накићеновића данас читамо као првог еколошког хроничара Херцег Новог.

Природу је посматрао кроз везу биљке, земље, поднебља и човјековог рада. Његова екологија почињала је у винограду, на одрини и у знању људи који су умјели да разликују сваку лозу.

Сто година након његове смрти, Херцег Нови може да настави његово истраживање.

Вриједи завирити у старе вртове и питати најстарије укућане памте ли ружу, биоку, калаврију, братковину или криваљу.

Фотографија чокота, листа и грозда, уз назив мјеста и породично предање, могла би бити први корак ка проналаску неког од старих бокељских варијетета.

Град који пронађе своју стару лозу пронашао је своје корјене.

◆ ◆ ◆