Ko je filmu ukrao glavnu ulogu?Ко је филму украо главну улогу?
Na 39. Filmski festival Herceg Novi publika dolazi zbog filmova i ljudi koji ih stvaraju. Nekoliko minuta protokola bilo je dovoljno da političke uloge preuzmu kadar, a više od 80 filmskih ostvarenja ode u drugi plan.На 39. Филмски фестивал Херцег Нови публика долази због филмова и људи који их стварају. Неколико минута протокола било је довољно да политичке улоге преузму кадар, а више од 80 филмских остварења оде у други план.
Na Filmski festival ne dolazimo da gledamo političare. Njih gledamo tokom cijele godine, a iskaču nam i iz vijesti u kojima ih nismo tražili.
Na Kanli kulu dolazimo zbog filma. Zbog priče koja će nas nasmijati, uznemiriti ili pratiti i nakon odjavne špice. Zbog autora koji su godinama stvarali ono što ćemo mi pogledati za dva sata. Zbog glumaca, reditelja, snimatelja, studenata i publike bez koje ni najbolji film nije potpun.
Ove godine je u prvi plan izbilo pitanje koje je više od 80 filmskih ostvarenja gurnulo u stranu: ko je svečano otvorio Festival? Kao da je ljubitelju filma to uopšte važno. Mogla ga je otvoriti i vještačka inteligencija – pod uslovom da bude kratka i da projekcija počne na vrijeme.
Kad protokol postane zaplet
Dan prije otvaranja Opština Herceg Novi najavila je da će Festival otvoriti glumac.
Festival je na kraju otvorila ministarka kulture i medija, bez javnog objašnjenja promjene.
Potom se pojavila tvrdnja da je u pozadini bio politički sadržaj govora koji nije održan. Je li tvrdnja tačna, sada treba utvrditi.
Umjesto o filmovima, počeli smo da slušamo ko je trebalo da govori, ko je govorio umjesto njega, ko je donio odluku i da li se u govoru koji publika nije čula pominjao predsjednik druge države.
Film je ostao na platnu. Politika je preuzela glavnu ulogu.
Where attention goes, energy flows
Gdje ode pažnja, tamo odlazi i energija.
Da bi osvojila događaj, politika ne mora da zabrani film niti da promijeni program. Dovoljno je da preuzme našu pažnju. Čim umjesto o filmu počnemo da razgovaramo o partijama, funkcionerima i njihovim namjerama, dobila je ono što je željela – čitavu pozornicu.
To je jedna od najuspješnijih metoda našeg vremena.
Političar više ne živi samo na izbornim listama, u odlukama i predizbornim raspravama. Polako, ali sigurno, planski i smišljeno, uvlači se i u najmanju servisnu informaciju. Funkcioneri, zapravo činovnici naroda, pojavljuju se kada nestane voda, kada se popravi ulica, kada se pojavi talas, kada sportista osvoji medalju i kada počne film.
Svaki događaj mora postati nečija zasluga ili tuđa krivica. Na svakoj bini – njih pet do deset. Na svakoj fotografiji – prvi red. Od građanina se očekuje da i najobičniju vijest poveže sa likom i djelom nekog političara.
Više nismo publika. Dio smo scenarija.
Pozajmljeni sjaj crvenog tepiha
Crveni tepih pripada svijetu filma.
Ipak, kulturne manifestacije sve češće izgledaju kao mjesta na kojima javni funkcioneri pozajmljuju malo umjetničkog sjaja. Stanu pod reflektore koji nisu upaljeni zbog njih, prime aplauz namijenjen događaju i na nekoliko minuta preuzmu ulogu bez koje je program svakako mogao da počne.
Je li crveni tepih postao mjesto za pozajmljenu slavu i poneki neostvareni san o glavnoj ulozi?
Možda je jednostavno teško odoljeti kamerama, pozornici i publici koja je već okupljena. A možda pakosno kritikujemo ono što nismo probali, pa ne znamo koliko je teško ostati izvan kadra.
Ili je naprosto zastarjelo naše uvjerenje da institucije treba da obezbijede novac, prostor, uslove i slobodu, a da im je najveći uspjeh kada se, čim se zavjesa podigne, na njih zaboravi.
Vratite nam film
Mi, ljubitelji filma, molimo samo jedno: vratite film u prvi plan.
Političarima pozornice ionako ne nedostaju. Ovu u Herceg Novom ostavite filmu.
На Филмски фестивал не долазимо да гледамо политичаре. Њих гледамо током цијеле године, а искачу нам и из вијести у којима их нисмо тражили.
На Канли кулу долазимо због филма. Због приче која ће нас насмијати, узнемирити или пратити и након одјавне шпице. Због аутора који су годинама стварали оно што ћемо ми погледати за два сата. Због глумаца, редитеља, сниматеља, студената и публике без које ни најбољи филм није потпун.
Ове године је у први план избило питање које је више од 80 филмских остварења гурнуло у страну: ко је свечано отворио Фестивал? Као да је љубитељу филма то уопште важно. Могла га је отворити и вјештачка интелигенција – под условом да буде кратка и да пројекција почне на вријеме.
Кад протокол постане заплет
Дан прије отварања Општина Херцег Нови најавила је да ће Фестивал отворити глумац.
Фестивал је на крају отворила министарка културе и медија, без јавног објашњења промјене.
Потом се појавила тврдња да је у позадини био политички садржај говора који није одржан. Је ли тврдња тачна, сада треба утврдити.
Умјесто о филмовима, почели смо да слушамо ко је требало да говори, ко је говорио умјесто њега, ко је донио одлуку и да ли се у говору који публика није чула помињао предсједник друге државе.
Филм је остао на платну. Политика је преузела главну улогу.
Where аттентион гоес, energy flows
Гдје оде пажња, тамо одлази и енергија.
Да би освојила догађај, политика не мора да забрани филм нити да промијени програм. Довољно је да преузме нашу пажњу. Чим умјесто о филму почнемо да разговарамо о партијама, функционерима и њиховим намјерама, добила је оно што је жељела – читаву позорницу.
То је једна од најуспјешнијих метода нашег времена.
Политичар више не живи само на изборним листама, у одлукама и предизборним расправама. Полако, али сигурно, плански и смишљено, увлачи се и у најмању сервисну информацију. Функционери, заправо чиновници народа, појављују се када нестане вода, када се поправи улица, када се појави талас, када спортиста освоји медаљу и када почне филм.
Сваки догађај мора постати нечија заслуга или туђа кривица. На свакој бини – њих пет до десет. На свакој фотографији – први ред. Од грађанина се очекује да и најобичнију вијест повеже са ликом и дјелом неког политичара.
Више нисмо публика. Дио смо сценарија.
Позајмљени сјај црвеног тепиха
Црвени тепих припада свијету филма.
Ипак, културне манифестације све чешће изгледају као мјеста на којима јавни функционери позајмљују мало умјетничког сјаја. Стану под рефлекторе који нису упаљени због њих, приме аплауз намијењен догађају и на неколико минута преузму улогу без које је програм свакако могао да почне.
Је ли црвени тепих постао мјесто за позајмљену славу и понеки неостварени сан о главној улози?
Можда је једноставно тешко одољети камерама, позорници и публици која је већ окупљена. А можда пакосно критикујемо оно што нисмо пробали, па не знамо колико је тешко остати изван кадра.
Или је напросто застарјело наше увјерење да институције треба да обезбиједе новац, простор, услове и слободу, а да им је највећи успјех када се, чим се завјеса подигне, на њих заборави.
Вратите нам филм
Ми, љубитељи филма, молимо само једно: вратите филм у први план.
Политичарима позорнице ионако не недостају. Ову у Херцег Новом оставите филму.