A šta ako se šuma naljutila?А шта ако се шума наљутила?
Naslov ovog teksta nije smislila redakcija.Херцег Нови је град чији је поглед вјековима окренут према мору. Током три дана пожара тај поглед се преокренуо.
Naslov ovog teksta nije smislila redakcija. Izgovorilo ga je dijete.
Član naše redakcije otišao je na teren da pomogne koliko može. Dok je bio tamo, pomislio je da je to možda i prilika da se lično iskupi za svaki roštilj koji je nekada zapalio vjerujući da je vatra bezazlena, kao i za svaki trenutak u kojem se prema prirodi ponašao bahato.
Tada je čuo dijete koje, ne shvatajući otkud požar, pita oca:
„Tata, a šta ako se šuma naljutila?“
Iz tog pitanja nastao je ovaj tekst.
Herceg Novi je grad čiji je pogled vjekovima okrenut prema moru. Tokom tri dana požara svima su nam se podigle obrve.
Sa prozora i terasa okrenutih Boki, ovih dana gledamo prema brdima iznad Bijele, Baošića i Zelenike. Čekamo da vjetar stane.
U podnožju tih istih brda ostala je obala čiju je prirodnu liniju pomjerio čovjek.
Sve smo to posmatrali kao da se događa nekome drugom. Pred našim očima čovjek je otkinuo od mora krilo.
Za to vrijeme raspravljali smo se oko toga da li su krivi „naši“ ili „njihovi“, nesvjesni da se ljudima najlakše upravlja kada povjeruju da moraju izabrati stranu.
Vakcinisani ili nevakcinisani. Srbi ili Crnogorci. Vjernici ili nevjernici. Četnici ili partizani.
A onda iPhone ili Android. Poziv ili poruka. Kafa ili čaj. Psi ili mačke. More ili planina. Tačni ili oni koji kasne. Optimisti, pesimisti ili realisti. Planeri ili spontani.
Čak smo i najbezazlenije razlike pretvarali u pitanje pripadnosti.
Čim bi jedna podjela izgubila snagu, stvarana je druga. Uvijek je trebalo pronaći novu riječ oko koje ćemo se sukobiti i novu granicu koja će proći između komšija, prijatelja i porodica.
Dok smo mi birali strane, more i brda su ćutali.
Jedan događaj nije izazvao drugi – nije se, valjda, šuma zapalila da osveti mandrać. Ipak, oba možda pripadaju istoj priči – onoj o nama, ljudima koji su zaboravili da priroda nije nešto izvan nas, već cjelina kojoj i sami pripadamo.
Najprije je gorjelo iznad Bijele.
Zatim je vjetar poveo vatru prema Baošićima i Zelenici.
Plamen je prelazio preko brda, približavao se kućama, nestajao iza dima i ponovo se pojavljivao tamo gdje smo ga najmanje očekivali.
A šta ako se šuma naljutila?
Priroda se ne ljuti. Ljutnja je ljudska osobina.
Ona ne planira osvetu, ne bira krivce i ne šalje vatru da bi ispravila nepravdu koju joj je čovjek nanio.
Ali nam pomaže da sagledamo pitanja koja u mirnim danima odlažemo.
Da li je sve što možemo učiniti ujedno i ono što smijemo?
Gdje prestaje naša moć, a počinje odgovornost?
Pripada li prostor onome ko može da ga promijeni ili svima čiji je život za njega vezan?
Možda zato pravo pitanje nije da li se priroda naljutila, već zašto smo njenu tišinu shvatili kao dozvolu da činimo šta nam je volja.
Kada je priroda pokazala silu, grad je postao jedno
Do prije četiri dana moć smo prepoznavali po novcu, položaju, poslu preko veze, vlasništvu, pratnji i pečatu.
Za komad papira koji zovemo novcem dali smo more, zemlju, hlad i prostor koji pripada svima.
Papir nastaje od drveta, a drveće nam gori pred očima.
Navikli smo i da sebe doživljavamo kao pojedince koji tu ne mogu ništa.
To je možda bila najveća obmana: uvjerenje da je svaki čovjek sam i da se zajednički prostor može mijenjati dok se mi međusobno dijelimo.
Požar je tu obmanu spalio.
Vatra nije pitala kako se ko zove, odakle dolazi, u šta vjeruje i sa kim se ne slaže.
Dim udišemo svi.
Pokazalo se da ne postoje dvije sile. Ono što razdvaja može neko vrijeme da upravlja ljudima, ali ne može da stvara.
Sila je ono što spaja.
Stvarna snaga nema pratnju ni protokol.
Ona je u nagorjelim uniformama, umornim licima, rukama koje su nosile vodu i kućama otvorenim za ljude koji nisu imali gdje.
Kaže se da bez nevolje nema bogomolje.
Kada se dim raziđe, ostaće pitanje šta ćemo učiniti sa onim što vidimo.
Vještačka plaža i palme koje se prže na suncu neka ostanu upozorenje šta se događa kada život zamijenimo dekorom.
Mi ćemo zasaditi šumu.
Čuvaćemo je.
Neće postati plac.
Naša dobrota imaće korijen, praviće hlad i trajaće duže od svakog protokola.
Ovo nije mjesto kroz koje se samo prolazi.
Ovo je Herceg Novi, najljepši grad na svijetu.
Hvala, dijete.
Наслов овог текста није смислила редакција. Изговорило га је дијете.
Члан наше редакције отишао је на терен да помогне колико може. Док је био тамо, помислио је да је то можда и прилика да се лично искупи за сваки роштиљ који је некада запалио вјерујући да је ватра безазлена, као и за сваки тренутак у којем се према природи понашао бахато.
Тада је чуо дијете које, не схватајући откуд пожар, пита оца:
„Тата, а шта ако се шума наљутила?“
Из тог питања настао је овај текст.
Херцег Нови је град чији је поглед вјековима окренут према мору. Током три дана пожара свима су нам се подигле обрве.
Са прозора и тераса окренутих Боки, ових дана гледамо према брдима изнад Бијеле, Баошића и Зеленике. Чекамо да вјетар стане.
У подножју тих истих брда остала је обала чију је природну линију помјерио човјек.
Све смо то посматрали као да се догађа некоме другом. Пред нашим очима човјек је откинуо од мора крило.
За то вријеме расправљали смо се око тога да ли су криви „наши“ или „њихови“, несвјесни да се људима најлакше управља када повјерују да морају изабрати страну.
Вакцинисани или невакцинисани. Срби или Црногорци. Вјерници или невјерници. Четници или партизани.
А онда iPhone или Android. Позив или порука. Кафа или чај. Пси или мачке. Море или планина. Тачни или они који касне. Оптимисти, песимисти или реалисти. Планери или спонтани.
Чак смо и најбезазленије разлике претварали у питање припадности.
Чим би једна подјела изгубила снагу, стварана је друга. Увијек је требало пронаћи нову ријеч око које ћемо се сукобити и нову границу која ће проћи између комшија, пријатеља и породица.
Док смо ми бирали стране, море и брда су ћутали.
Један догађај није изазвао други – није се, ваљда, шума запалила да освети мандраћ. Ипак, оба можда припадају истој причи – оној о нама, људима који су заборавили да природа није нешто изван нас, већ цјелина којој и сами припадамо.
Најприје је горјело изнад Бијеле.
Затим је вјетар повео ватру према Баошићима и Зеленици.
Пламен је прелазио преко брда, приближавао се кућама, нестајао иза дима и поново се појављивао тамо гдје смо га најмање очекивали.
А шта ако се шума наљутила?
Природа се не љути. Љутња је људска особина.
Она не планира освету, не бира кривце и не шаље ватру да би исправила неправду коју јој је човјек нанио.
Али нам помаже да сагледамо питања која у мирним данима одлажемо.
Да ли је све што можемо учинити уједно и оно што смијемо?
Гдје престаје наша моћ, а почиње одговорност?
Припада ли простор ономе ко може да га промијени или свима чији је живот за њега везан?
Можда зато право питање није да ли се природа наљутила, већ зашто смо њену тишину схватили као дозволу да чинимо шта нам је воља.
Када је природа показала силу, град је постао једно
До прије четири дана моћ смо препознавали по новцу, положају, послу преко везе, власништву, пратњи и печату.
За комад папира који зовемо новцем дали смо море, земљу, хлад и простор који припада свима.
Папир настаје од дрвета, а дрвеће нам гори пред очима.
Навикли смо и да себе доживљавамо као појединце који ту не могу ништа.
То је можда била највећа обмана: увјерење да је сваки човјек сам и да се заједнички простор може мијењати док се ми међусобно дијелимо.
Пожар је ту обману спалио.
Ватра није питала како се ко зове, одакле долази, у шта вјерује и са ким се не слаже.
Дим удишемо сви.
Показало се да не постоје двије силе. Оно што раздваја може неко вријеме да управља људима, али не може да ствара.
Сила је оно што спаја.
Стварна снага нема пратњу ни протокол.
Она је у нагорјелим униформама, уморним лицима, рукама које су носиле воду и кућама отвореним за људе који нису имали гдје.
Каже се да без невоље нема богомоље.
Када се дим разиђе, остаће питање шта ћемо учинити са оним што видимо.
Вјештачка плажа и палме које се прже на сунцу нека остану упозорење шта се догађа када живот замијенимо декором.
Ми ћемо засадити шуму.
Чуваћемо је.
Неће постати плац.
Наша доброта имаће коријен, правиће хлад и трајаће дуже од сваког протокола.
Ово није мјесто кроз које се само пролази.
Ово је Херцег Нови, најљепши град на свијету.
Хвала, дијете.