Prirodna baštinaПриродна баштина

Stari botanički zapis otvara novu priču o prirodi BaošićaСтари ботанички запис отвара нову причу о природи Баошића

U knjizi iz 1842. zabilježena je neobična kleka pronađena u Baošićima. Avgustovski požar podsjetio nas je zašto je važno upoznati i sačuvati prirodu svog mjesta.У књизи из 1842. забиљежена је необична клека пронађена у Баошићима. Августовски пожар подсјетио нас је зашто је важно упознати и сачувати природу свог мјеста.

Redakcija RepublikeРедакција Републике 22. avgust 202622. август 2026 4 min čitanja4 мин читања

Na 203. strani knjige Flora Dalmatica, objavljene u Lajpcigu 1842. godine, nalazi se kratka bilješka o Baošićima koja ni poslije gotovo dva vijeka nije dobila konačno botaničko objašnjenje.

Njen autor, šibenski botaničar i profesor Univerziteta u Padovi Roberto de Visiani, zapisao je da je tokom novembra u šumovitom predjelu Baošića pronašao kleku bez plodova.

Godinu nalaza nije naveo, pa možemo zaključiti samo da se dogodio prije objavljivanja knjige 1842. godine. Mjesto je zapisano kao „Baossich“, u blizini tadašnjeg Castelnuova di Cattaro – Herceg Novog.

Biljka mu je privukla pažnju zbog listova. Stariji, donji podsjećali su ga na vrstu Juniperus oxycedrus, dok su mlađi, gornji imali osobine vrste koju je nazivao Juniperus phoenicea. Kleku je opisao kao prelaz između njih i pretpostavio da bi mogla biti prirodni hibrid.

Za pouzdanije određivanje nedostajao mu je plod. U bilješci nažalost nema preciznijeg položaja, nadmorske visine ni broja primjeraka koje je vidio.

„Pronašao sam“

Najvažnija riječ u tom kratkom zapisu je latinsko „inveni“ – „pronašao sam“.

Botaničar time potvrđuje da je biljku lično vidio na baošićkom terenu. Nije prenosio tuđu priču niti preuzimao podatak iz ranije literature.

Baošići su tako još u prvoj polovini 19. vijeka ušli u evropsku botaniku kao mjesto nalaza jedne neobične biljke.

Savremena nauka pruža nekoliko mogućih objašnjenja. Pojedine mediteranske kleke mogu imati duže i igličaste listove na mladim izdancima, a sitne i ljuspaste na odraslim djelovima. Biljka je zbog toga mogla izgledati kao prelaz između dvije vrste.

Promijenjena je i klasifikacija ove grupe. Dio mediteranskih kleka koje su ranije vođene kao Juniperus phoenicea danas se izdvaja kao vrsta Juniperus turbinata. Konačan odgovor zahtijevao bi pregled sačuvanog primjerka ili novi nalaz na baošićkom terenu.

A šta ako i danas raste u Baošićima?

Herbarijumu u Padovi 1871. godine poklonjena je zbirka sa približno 9.800 primjeraka dalmatinske flore. Među javno predstavljenim podacima nema potvrde o kleki iz Baošića, ali bi primjerak mogao biti sačuvan pod starim nazivom mjesta – „Baossich“.

Naučni pregled flore Boke Kotorske iz 2016. godine zasnovan je na više od 200 radova, ali njegovi autori upozoravaju da zaliv nije istraživan ravnomjerno. Pojedini predjeli dobro su proučeni, dok su drugi ostali izvan sistematskih istraživanja.

A šta ako se među baošićkim rastinjem i dalje nalazi kleka nalik onoj opisanoj prije 184 godine? Ili neka druga biljka čiju vrijednost još nismo prepoznali?

Zašto je kleka važna i može li donijeti prihod?

Kleka je dio mediteranskog biljnog sistema. Raste na suvim i kamenitim terenima, učestvuje u očuvanju biljnog pokrivača i pruža zaklon životinjama. Njene sjemene šišarke služe kao hrana pticama i drugim životinjama koje raznose sjeme.

Naučni pregled iz 2025. godine navodi da listovi i šišarke vrsta Juniperus phoenicea i Juniperus turbinata sadrže eterična ulja koja se tradicionalno koriste u kozmetici, narodnoj medicini i veterinarskim preparatima.

To ne predstavlja poziv na branje samoniklih biljaka. Komercijalna upotreba zahtijeva tačno određivanje vrste, provjeru bezbjednosti, kontrolisan uzgoj i poštovanje propisa.

Za Baošiće bi realniji početak mogao biti uzgoj sadnica autohtonih biljaka za vrtove prilagođene suši, stručne botaničke šetnje i predstavljanje prirodne istorije mjesta. Jedna biljka opisana u knjizi iz 1842. već predstavlja priču koju nema svako primorsko naselje.

Pouka avgustovskog požara

Požar koji je u avgustu zahvatio područje Bijele i Baošića pokazao je koliko se predio može promijeniti za nekoliko dana.

Tačan položaj istorijskog nalazišta nije poznat, pa njegovu sudbinu ne možemo povezati sa izgorjelom površinom. Mnogo važnija poruka odnosi se na prirodu Baošića u cjelini.

Satelitska mapa pokazuje dokle je vatra stigla. Procjena ekoloških posljedica traži podatke o vrstama i staništima koja su se tu nalazila, jačini požara, stanju tla i mogućnosti prirodne obnove.

Poslije prvih kiša i tokom narednog proljeća moći će da se prati šta je preživjelo, koje se biljke vraćaju i gdje je oporavak sporiji. Takvo istraživanje moglo bi postati početak savremenog popisa flore Baošića.

Kleka iz stare knjige zato nije samo neriješena botanička zagonetka. Ona nas podsjeća da prvo treba upoznati ono što imamo, a zatim to znanje pretvoriti u zaštitu, održivu vrijednost i odnos prema prirodi koji će trajati duže od sjećanja na jedan požar.

Izvori

На 203. страни књиге Флора Далматица, објављене у Лајпцигу 1842. године, налази се кратка биљешка о Баошићима која ни послије готово два вијека није добила коначно ботаничко објашњење.

Њен аутор, шибенски ботаничар и професор Универзитета у Падови Роберто де Висиани, записао је да је током новембра у шумовитом предјелу Баошића пронашао клеку без плодова.

Годину налаза није навео, па можемо закључити само да се догодио прије објављивања књиге 1842. године. Мјесто је записано као „Баоссицх“, у близини тадашњег Цастелнуова ди Цаттаро – Херцег Новог.

Биљка му је привукла пажњу због листова. Старији, доњи подсјећали су га на врсту Јуниперус oxycedrus, док су млађи, горњи имали особине врсте коју је називао Јуниперус пхоеницеа. Клеку је описао као прелаз између њих и претпоставио да би могла бити природни хибрид.

За поузданије одређивање недостајао му је плод. У биљешци нажалост нема прецизнијег положаја, надморске висине ни броја примјерака које је видио.

„Пронашао сам“

Најважнија ријеч у том кратком запису је латинско „инвени“ – „пронашао сам“.

Ботаничар тиме потврђује да је биљку лично видио на баошићком терену. Није преносио туђу причу нити преузимао податак из раније литературе.

Баошићи су тако још у првој половини 19. вијека ушли у европску ботанику као мјесто налаза једне необичне биљке.

Савремена наука пружа неколико могућих објашњења. Поједине медитеранске клеке могу имати дуже и игличасте листове на младим изданцима, а ситне и љуспасте на одраслим дјеловима. Биљка је због тога могла изгледати као прелаз између двије врсте.

Промијењена је и класификација ове групе. Дио медитеранских клека које су раније вођене као Јуниперус пхоеницеа данас се издваја као врста Јуниперус турбината. Коначан одговор захтијевао би преглед сачуваног примјерка или нови налаз на баошићком терену.

А шта ако и данас расте у Баошићима?

Хербаријуму у Падови 1871. године поклоњена је збирка са приближно 9.800 примјерака далматинске флоре. Међу јавно представљеним подацима нема потврде о клеки из Баошића, али би примјерак могао бити сачуван под старим називом мјеста – „Баоссицх“.

Научни преглед флоре Боке Которске из 2016. године заснован је на више од 200 радова, али његови аутори упозоравају да залив није истраживан равномјерно. Поједини предјели добро су проучени, док су други остали изван систематских истраживања.

А шта ако се међу баошићким растињем и даље налази клека налик оној описаној прије 184 године? Или нека друга биљка чију вриједност још нисмо препознали?

Зашто је клека важна и може ли донијети приход?

Клека је дио медитеранског биљног система. Расте на сувим и каменитим теренима, учествује у очувању биљног покривача и пружа заклон животињама. Њене сјемене шишарке служе као храна птицама и другим животињама које разносе сјеме.

Научни преглед из 2025. године наводи да листови и шишарке врста Јуниперус пхоеницеа и Јуниперус турбината садрже етерична уља која се традиционално користе у козметици, народној медицини и ветеринарским препаратима.

То не представља позив на брање самониклих биљака. Комерцијална употреба захтијева тачно одређивање врсте, провјеру безбједности, контролисан узгој и поштовање прописа.

За Баошиће би реалнији почетак могао бити узгој садница аутохтоних биљака за вртове прилагођене суши, стручне ботаничке шетње и представљање природне историје мјеста. Једна биљка описана у књизи из 1842. већ представља причу коју нема свако приморско насеље.

Поука августовског пожара

Пожар који је у августу захватио подручје Бијеле и Баошића показао је колико се предио може промијенити за неколико дана.

Тачан положај историјског налазишта није познат, па његову судбину не можемо повезати са изгорјелом површином. Много важнија порука односи се на природу Баошића у цјелини.

Сателитска мапа показује докле је ватра стигла. Процјена еколошких посљедица тражи податке о врстама и стаништима која су се ту налазила, јачини пожара, стању тла и могућности природне обнове.

Послије првих киша и током наредног прољећа моћи ће да се прати шта је преживјело, које се биљке враћају и гдје је опоравак спорији. Такво истраживање могло би постати почетак савременог пописа флоре Баошића.

Клека из старе књиге зато није само неријешена ботаничка загонетка. Она нас подсјећа да прво треба упознати оно што имамо, а затим то знање претворити у заштиту, одрживу вриједност и однос према природи који ће трајати дуже од сјећања на један пожар.

Извори

← Očima republikeОчима републике