Ne znamo šta bi Mirko danas uradio. Znamo kako je radioНе знамо шта би Мирко данас урадио. Знамо како је радио
Ne znamo šta bi Mirko Komnenović danas uradio dok se Herceg Novi bori sa vatrom, a nema vode.Не знамо шта би Мирко Комненовић данас урадио док се Херцег Нови бори са ватром, а нема воде.
Ne znamo šta bi Mirko Komnenović danas uradio dok se Herceg Novi bori sa vatrom, a nema vode.
Nećemo izmišljati da bi bio među prvima na terenu, okupljao građane ili ponudio svoju kuću. Za to nemamo dokaz.
Imamo nešto važnije: trag o tome kako je postupao kada su ljudi, kuće i grad bili izloženi opasnosti.
Mirko Komnenović rođen je 1870. godine na Toploj. Školovao se u Kotoru, Trstu, Mariboru i Švajcarskoj, a zatim se vratio u Herceg Novi.
Kada se vratio, nije počeo od govornice, nego od radionice.
Otkupio je radionicu soda-vode, neko vrijeme je lično vodio, a potom predao Todoru Perčinoviću. Slično je uradio i sa poslastičarnicom.
Dovodio je zanatlije iz Mostara da u Novom mlade uče zanatu. Pomagao je zadruge, razvoj Hotela „Boka“ i uređenje njegovog parka.
Kada je 1930. godine došao na čelo Opštine, grad nije prvi put čuo za Mirka.
Njegova biografija nije počela imenovanjem – do tada je već imala sadržaj.
Kod Mirka funkcija je došla tek poslije dokaza da grad voli više od sebe.
Pedeset dana od problema do završenog posla
Komisija je 13. avgusta 1931. godine izašla u Kute.
Voda je potkopavala zid kod mosta u Ožegovićima. Ispod izvora Ušljivac srušila se kamena međa. Mostovi i zemljište bili su ugroženi bujicama, a izvor Seferović bio je jedina javna voda za piće u Zelenici.
Sve je zapisano na terenu.
Mirko nije naveden među članovima komisije. Njegov trag počinje u onome što je uslijedilo poslije njihovog obilaska.
Opštinska uprava, na čijem se čelu nalazio, zatražila je da uređenje bujica u Kutima i Zelenici počne što prije, kako bi se spriječile velike štete na zemljištu i objektima.
Već 26. avgusta, samo trinaest dana poslije izlaska komisije, sklopljen je ugovor sa zidarom Ignjom Marićem iz Kuta.
Vrijednost posla bila je 3.500 dinara. Trebalo je izgraditi potporni zid kod mosta u Ožegovićima, zatvoriti rupu koju je izdubila voda i obnoviti srušenu među ispod Ušljivca.
Ugovorom je određeno da novac bude isplaćen tek kada radovi budu potpuno završeni i pregledani.
Drugog oktobra obavljena je kontrola.
U zapisniku je potvrđeno da su svi ugovoreni radovi izvedeni „tačno i solidno“ i da nema primjedbi.
Trinaestog avgusta zapisan je problem.
Dvadeset šestog avgusta potpisan je ugovor.
Drugog oktobra potvrđeno je da je posao završen.
Ako mu ikada treba reći hvala, onda je to danas
Naredne godine – 7. jula 1932. – Opštinska uprava osnovala je Vatrogasno društvo.
Građani su javnim oglasom pozvani da učestvuju u njegovom stvaranju i radu.
Društvu su zatim život dali ljudi koji su se odazvali pozivu, prihvatili obuku i preuzeli odgovornost da krenu kada se pojavi vatra.
Odluka da se grad unaprijed pripremi donesena je dok se on nalazio na čelu Opštine.
Danas, dok vatrogasci i dobrovoljci danima ostaju na terenu, a voda se noću čuva za vatrogasne cisterne, taj datum više nije samo bilješka iz gradske istorije.
Ta odluka je jedna od onih čiju vrijednost potpuno razumijemo danas, 16. avgusta 2026. godine.
Ako Mirku Komnenoviću ikada treba reći hvala, onda je to danas.
Davao je i svoje
O tome kakav je Mirko bio možda najviše govori ono što je radio sa sopstvenim novcem.
Za obavljanje predsjedničke dužnosti 1930. godine pripadala mu je godišnja paušalna naknada od 12.000 dinara. Predsjednici opštine tada nisu primali platu.
Cijeli iznos dao je za elektrifikaciju Herceg Novog.
U uređenje Parka hotela „Boka“ ulagao je svoj trud i novac. Donosio je biljke i godinama, zajedno sa hotelskim baštovanom Božom Borozanom, učestvovao u održavanju prostora koji će postati jedan od simbola grada.
Ni posljednja odluka koju je ostavio nije bila o njemu.
Kuću na Toploj ostavio je zadužbini, uz želju da u njoj bude Gradski muzej. Od prihoda je trebalo pomagati hercegnovskoj siročadi, bez razlike u vjeri.
Na kući je tražio samo jedan natpis:
„MIRKO I OLGA KOMNENOVIĆ – NARODU“
Iza jednog imena stajali su mnogi ljudi
Mirko nije sam gradio zidove u Kutima. To je radio zidar Ignjo Marić.
Nije sam osnovao i nosio Vatrogasno društvo. Život su mu dali građani.
Grad su stvarali majstori, dobrovoljci, stručnjaci, službenici i ljudi čija imena nisu uvijek sačuvana.
Iza Mirka nije ostajala najava da će nešto biti urađeno.
Ostajao je dokaz da jeste.
Šta ostaje poslije obilaska
Obilazak terena može biti početak posla. Može biti i njegov kraj.
Nažalost, nismo pronašli fotografiju na kojoj se Mirko slikao iznad mosta, ispod mosta ili pored bujice, pokazujući rukom šta bi trebalo uraditi.
Mirko, izgleda, nije mnogo brinuo da ostane zabilježeno da se radi.
Brinuo je da ostane zabilježeno da je urađeno.
Не знамо шта би Мирко Комненовић данас урадио док се Херцег Нови бори са ватром, а нема воде.
Нећемо измишљати да би био међу првима на терену, окупљао грађане или понудио своју кућу. За то немамо доказ.
Имамо нешто важније: траг о томе како је поступао када су људи, куће и град били изложени опасности.
Мирко Комненовић рођен је 1870. године на Топлој. Школовао се у Котору, Трсту, Марибору и Швајцарској, а затим се вратио у Херцег Нови.
Када се вратио, није почео од говорнице, него од радионице.
Откупио је радионицу сода-воде, неко вријеме је лично водио, а потом предао Тодору Перчиновићу. Слично је урадио и са посластичарницом.
Доводио је занатлије из Мостара да у Новом младе уче занату. Помагао је задруге, развој Хотела „Бока“ и уређење његовог парка.
Када је 1930. године дошао на чело Општине, град није први пут чуо за Мирка.
Његова биографија није почела именовањем – до тада је већ имала садржај.
Код Мирка функција је дошла тек послије доказа да град воли више од себе.
Педесет дана од проблема до завршеног посла
Комисија је 13. августа 1931. године изашла у Куте.
Вода је поткопавала зид код моста у Ожеговићима. Испод извора Ушљивац срушила се камена међа. Мостови и земљиште били су угрожени бујицама, а извор Сеферовић био је једина јавна вода за пиће у Зеленици.
Све је записано на терену.
Мирко није наведен међу члановима комисије. Његов траг почиње у ономе што је услиједило послије њиховог обиласка.
Општинска управа, на чијем се челу налазио, затражила је да уређење бујица у Кутима и Зеленици почне што прије, како би се спријечиле велике штете на земљишту и објектима.
Већ 26. августа, само тринаест дана послије изласка комисије, склопљен је уговор са зидаром Игњом Марићем из Кута.
Вриједност посла била је 3.500 динара. Требало је изградити потпорни зид код моста у Ожеговићима, затворити рупу коју је издубила вода и обновити срушену међу испод Ушљивца.
Уговором је одређено да новац буде исплаћен тек када радови буду потпуно завршени и прегледани.
Другог октобра обављена је контрола.
У записнику је потврђено да су сви уговорени радови изведени „тачно и солидно“ и да нема примједби.
Тринаестог августа записан је проблем.
Двадесет шестог августа потписан је уговор.
Другог октобра потврђено је да је посао завршен.
Ако му икада треба рећи хвала, онда је то данас
Наредне године – 7. јула 1932. – Општинска управа основала је Ватрогасно друштво.
Грађани су јавним огласом позвани да учествују у његовом стварању и раду.
Друштву су затим живот дали људи који су се одазвали позиву, прихватили обуку и преузели одговорност да крену када се појави ватра.
Одлука да се град унапријед припреми донесена је док се он налазио на челу Општине.
Данас, док ватрогасци и добровољци данима остају на терену, а вода се ноћу чува за ватрогасне цистерне, тај датум више није само биљешка из градске историје.
Та одлука је једна од оних чију вриједност потпуно разумијемо данас, 16. августа 2026. године.
Ако Мирку Комненовићу икада треба рећи хвала, онда је то данас.
Давао је и своје
О томе какав је Мирко био можда највише говори оно што је радио са сопственим новцем.
За обављање предсједничке дужности 1930. године припадала му је годишња паушална накнада од 12.000 динара. Предсједници општине тада нису примали плату.
Цијели износ дао је за електрификацију Херцег Новог.
У уређење Парка хотела „Бока“ улагао је свој труд и новац. Доносио је биљке и годинама, заједно са хотелским баштованом Божом Борозаном, учествовао у одржавању простора који ће постати један од симбола града.
Ни посљедња одлука коју је оставио није била о њему.
Кућу на Топлој оставио је задужбини, уз жељу да у њој буде Градски музеј. Од прихода је требало помагати херцегновској сирочади, без разлике у вјери.
На кући је тражио само један натпис:
„МИРКО И ОЛГА КОМНЕНОВИЋ – НАРОДУ“
Иза једног имена стајали су многи људи
Мирко није сам градио зидове у Кутима. То је радио зидар Игњо Марић.
Није сам основао и носио Ватрогасно друштво. Живот су му дали грађани.
Град су стварали мајстори, добровољци, стручњаци, службеници и људи чија имена нису увијек сачувана.
Иза Мирка није остајала најава да ће нешто бити урађено.
Остајао је доказ да јесте.
Шта остаје послије обиласка
Обилазак терена може бити почетак посла. Може бити и његов крај.
Нажалост, нисмо пронашли фотографију на којој се Мирко сликао изнад моста, испод моста или поред бујице, показујући руком шта би требало урадити.
Мирко, изгледа, није много бринуо да остане забиљежено да се ради.
Бринуо је да остане забиљежено да је урађено.