Od nosioca novskog turizma do oglasa za nekretnineОд носиоца новског туризма до огласа за некретнине

Javnosti su saopštene brojke: „Plaža“ je procijenjena na 30,74 miliona, „Galeb“ na 3,02 miliona, a „Dubrava“ na 2,05 miliona eura.

Gotovo dvadeset godina nekadašnja „Boka“ pretvara se u parcele, dugove i izvršne predmete. Svaki pojedinačni korak ima svoje pravno objašnjenje. Niko, međutim, ne objašnjava kako je zbir svih tih koraka ostavio Herceg Novi bez nekadašnjeg nosioca turizma.

Sada nam se nudi nova rasprava: da li je „Plaža“ skupa, ko će je kupiti i jesu li radnici u pravu što traže naplatu.

Prva dva pitanja pripadaju kupcima i agencijama za nekretnine. Treće uopšte nije pitanje. Ko nije dobio platu, ima puno pravo da traži svaki euro koji je zaradio.

Pravo pitanje je kako smo došli do toga da su radnici prinuđeni da zarađene plate naplaćuju prodajom hotela u kojem su radili, a da se od grada očekuje da sve to prihvati kao običnu vijest sa tržišta nekretnina.

Mogli bismo danima objavljivati procjene, rješenja, rokove, kvadrature i spiskove povjerilaca. Čak i kada bi se sjutra sva dokumenta našla na jednom mjestu, objasnila bi pojedinačne korake, ali ne i suštinu. Dobili bismo još jedan dan senzacije, još jedan krug prepirke i još malo klikova. Poslije toga nastavili bismo da živimo sa istim ishodom.

HTP „Boka“ nije nestala jednim rješenjem. Nestajala je gotovo dvadeset godina, pred očima grada.

To je nova normalnost: hotel postane parcela, radnik povjerilac, grad „atraktivna lokacija“, a vijest besplatan oglas. Sve ima broj predmeta, procijenjenu vrijednost i pravno obrazloženje. Samo ono što je Herceg Novi izgubio nema cijenu.

Republika u tome neće učestvovati. Nećemo prećutati prodaju, ali je nećemo reklamirati. Nismo agencija za nekretnine i naš posao nije da tražimo kupca, računamo cijenu kvadrata i hvalimo pogled na more. Naš posao je da kažemo ono čega u oglasu nema.

Legalno nije isto što i normalno. A kada nenormalno dovoljno dugo traje, od građana se očekuje da prestanu da se čude.

Borislav Pekić je pisao o godinama koje su pojeli skakavci. Herceg Novi je dobio hotele koje su pojela obećanja. 

Јавности су саопштене бројке: „Плажа“ је процијењена на 30,74 милиона, „Галеб“ на 3,02 милиона, а „Дубрава“ на 2,05 милиона еура.

Готово двадесет година некадашња „Бока“ претвара се у парцеле, дугове и извршне предмете. Сваки појединачни корак има своје правно објашњење. Нико, међутим, не објашњава како је збир свих тих корака оставио Херцег Нови без некадашњег носиоца туризма.

Сада нам се нуди нова расправа: да ли је „Плажа“ скупа, ко ће је купити и јесу ли радници у праву што траже наплату.

Прва два питања припадају купцима и агенцијама за некретнине. Треће уопште није питање. Ко није добио плату, има пуно право да тражи сваки еуро који је зарадио.

Право питање је како смо дошли до тога да су радници принуђени да зарађене плате наплаћују продајом хотела у којем су радили, а да се од града очекује да све то прихвати као обичну вијест са тржишта некретнина.

Могли бисмо данима објављивати процјене, рјешења, рокове, квадратуре и спискове повјерилаца. Чак и када би се сјутра сва документа нашла на једном мјесту, објаснила би појединачне кораке, али не и суштину. Добили бисмо још један дан сензације, још један круг препирке и још мало кликова. Послије тога наставили бисмо да живимо са истим исходом.

ХТП „Бока“ није нестала једним рјешењем. Нестајала је готово двадесет година, пред очима града.

То је нова нормалност: хотел постане парцела, радник повјерилац, град „атрактивна локација“, а вијест бесплатан оглас. Све има број предмета, процијењену вриједност и правно образложење. Само оно што је Херцег Нови изгубио нема цијену.

Република у томе неће учествовати. Нећемо прећутати продају, али је нећемо рекламирати. Нисмо агенција за некретнине и наш посао није да тражимо купца, рачунамо цијену квадрата и хвалимо поглед на море. Наш посао је да кажемо оно чега у огласу нема.

Легално није исто што и нормално. А када ненормално довољно дуго траје, од грађана се очекује да престану да се чуде.

Борислав Пекић је писао о годинама које су појели скакавци. Херцег Нови је добио хотеле које су појела обећања.