Ubi bene, ibi ŠkverУби бене, иби Шквер

Predveče je na Škveru kamen još topao.

Vazduh miriše na more i kokice. Konop udara o jarbol, sa bazena se čuju zvižduk i pljesak vode, neko vezuje barku, a neko se vraća s plaže.

Na prostoru od približno sto metara nalaze se top, tvrđava, luka, bazen, ruševina, restoran, butik strane robe, plaža, spomenik, salon ljepote, Popaj i kokice. Vjekovi istorije i ljudskog rada, odlasci i povratci, sport i djetinjstvo stali su jedni uz druge.

Kroz taj mali svijet čovjek prolazi gledajući u telefon.

Nije izgubio interesovanje za Škver. Samo žuri.

Žuri na posao, sa posla, po dijete, prema obavezi koju je zaboravio i odmoru na kojem će konačno početi da živi. Tijelo mu je na Škveru, a pažnja već na sljedećem mjestu.

To je slika našeg vremena.

Nikada nismo mogli tako brzo stići do toliko ljudi, vijesti i prizora. Istovremeno nam je sve teže da u potpunosti budemo tamo gdje se nalazimo.

Svaka poruka traži odgovor. Svaka vijest tvrdi da je hitna. Svaka slika mora odmah ustupiti mjesto narednoj. Na kraju dana kroz nas je prošlo hiljadu utisaka, a gotovo nijedan nije ostao dovoljno dugo da postane iskustvo.

Brzina više nije samo način kretanja.

Postala je način na koji propuštamo vlastiti život.

Ljudski um poznate stvari premješta u pozadinu. Tako čuva pažnju za novo i nepoznato. Problem nastaje kada u tu pozadinu smjestimo ono najdragocjenije: čovjeka sa kojim živimo, lice vlastitog djeteta, more pred prozorom i grad u koji drugi dolaze da bi vidjeli ono pored čega mi svakodnevno prolazimo.

Naviknemo se na čudo.

Zatim ga proglasimo običnim.

Poznato tada može postati bliskost ili sljepilo. Čovjek koji pažljivo gleda isto mjesto iz godine u godinu vidi sve više. Pamti ljude, promjene, priče, godišnja doba i vlastiti život koji se u to mjesto upisao. Onaj koji samo prolazi uskoro više ne vidi ništa.

Kada kažemo da Herceg Novom nešto fali, možda zapravo govorimo o onome što nedostaje nama.

Tražimo još sadržaja, događaja i novih mjesta. Grad treba neprekidno da zabavlja pažnju koju smo naučili da ni na čemu ne ostane dovoljno dugo.

Nijedan grad to ne može.

Svako novo mjesto ubrzo će postati staro. Svaki događaj će se završiti. Svaka slika biće zamijenjena drugom. Čovjek koji stalno traži novi prizor može obići čitav svijet i svuda ponijeti istu prazninu.

Smisao nastaje kada jednom mjestu poklonimo dovoljno vremena da postane dio nas.

Škver je zato glavni grad Republike.

U geografiji Republike glavni grad je mjesto najveće gustine života. Na Škveru velika istorija stoji uz male radosti. Na jednoj strani su tvrđava i top, na drugoj plaža, kokice i dječja graja, a između njih luka, bazen i svakodnevni život.

Sve ono zbog čega se čovjek borio da opstane nalazi se pored onoga zbog čega vrijedi opstati.

Dijete koje trči prema kokicama ne mora to da zna. Njegov zadatak je da bude bezbrižno. Zadatak odraslih je da razumiju koliko je rada, znanja, borbe i nade bilo potrebno da bi ta bezbrižnost postala moguća.

Možda se vrijednost jednog mjesta može izmjeriti jednostavnim prizorom: dijete može mirno da pređe put od topa do kokica.

Tu je cijela priča Škvera.

Fali nam pažnja dovoljno mirna da prepozna vrijednost onoga što svakodnevno gleda.

Fali nam sposobnost da sjedimo pored mora bez potrebe da provjeravamo događa li se negdje nešto važnije.

Fali nam zahvalnost prije gubitka.

Zato treba podići pogled dok još imamo prema čemu.

Život koji čekamo neće početi poslije posla, poslije sezone niti onda kada konačno budemo imali dovoljno vremena. On se već događa na poznatom putu, pored ljudi koje volimo i u gradu kroz koji prolazimo misleći da ćemo ga pažljivije pogledati neki drugi dan.

Škver je i dalje tu.

Pitanje je jesmo li mi.

Herceg Novi nam ne fali. Mi ponekad falimo njemu.

Stara latinska izreka kaže: Ubi bene, ibi patria – gdje je dobro, tu je domovina.

Republika ju je prevela na novski:

Ubi bene, ibi Škver – gdje je dobro, tu je Škver.

Предвече је на Шкверу камен још топао.

Ваздух мирише на море и кокице. Коноп удара о јарбол, са базена се чују звиждук и пљесак воде, неко везује барку, а неко се враћа с плаже.

На простору од приближно сто метара налазе се топ, тврђава, лука, базен, рушевина, ресторан, бутик стране робе, плажа, споменик, салон љепоте, Попај и кокице. Вјекови историје и људског рада, одласци и повратци, спорт и дјетињство стали су једни уз друге.

Кроз тај мали свијет човјек пролази гледајући у телефон.

Није изгубио интересовање за Шквер. Само жури.

Жури на посао, са посла, по дијете, према обавези коју је заборавио и одмору на којем ће коначно почети да живи. Тијело му је на Шкверу, а пажња већ на сљедећем мјесту.

То је слика нашег времена.

Никада нисмо могли тако брзо стићи до толико људи, вијести и призора. Истовремено нам је све теже да у потпуности будемо тамо гдје се налазимо.

Свака порука тражи одговор. Свака вијест тврди да је хитна. Свака слика мора одмах уступити мјесто наредној. На крају дана кроз нас је прошло хиљаду утисака, а готово ниједан није остао довољно дуго да постане искуство.

Брзина више није само начин кретања.

Постала је начин на који пропуштамо властити живот.

Људски ум познате ствари премјешта у позадину. Тако чува пажњу за ново и непознато. Проблем настаје када у ту позадину смјестимо оно најдрагоцјеније: човјека са којим живимо, лице властитог дјетета, море пред прозором и град у који други долазе да би видјели оно поред чега ми свакодневно пролазимо.

Навикнемо се на чудо.

Затим га прогласимо обичним.

Познато тада може постати блискост или сљепило. Човјек који пажљиво гледа исто мјесто из године у годину види све више. Памти људе, промјене, приче, годишња доба и властити живот који се у то мјесто уписао. Онај који само пролази ускоро више не види ништа.

Када кажемо да Херцег Новом нешто фали, можда заправо говоримо о ономе што недостаје нама.

Тражимо још садржаја, догађаја и нових мјеста. Град треба непрекидно да забавља пажњу коју смо научили да ни на чему не остане довољно дуго.

Ниједан град то не може.

Свако ново мјесто убрзо ће постати старо. Сваки догађај ће се завршити. Свака слика биће замијењена другом. Човјек који стално тражи нови призор може обићи читав свијет и свуда понијети исту празнину.

Смисао настаје када једном мјесту поклонимо довољно времена да постане дио нас.

Шквер је зато главни град Републике.

У географији Републике главни град је мјесто највеће густине живота. На Шкверу велика историја стоји уз мале радости. На једној страни су тврђава и топ, на другој плажа, кокице и дјечја граја, а између њих лука, базен и свакодневни живот.

Све оно због чега се човјек борио да опстане налази се поред онога због чега вриједи опстати.

Дијете које трчи према кокицама не мора то да зна. Његов задатак је да буде безбрижно. Задатак одраслих је да разумију колико је рада, знања, борбе и наде било потребно да би та безбрижност постала могућа.

Можда се вриједност једног мјеста може измјерити једноставним призором: дијете може мирно да пређе пут од топа до кокица.

Ту је цијела прича Шквера.

Фали нам пажња довољно мирна да препозна вриједност онога што свакодневно гледа.

Фали нам способност да сједимо поред мора без потребе да провјеравамо догађа ли се негдје нешто важније.

Фали нам захвалност прије губитка.

Зато треба подићи поглед док још имамо према чему.

Живот који чекамо неће почети послије посла, послије сезоне нити онда када коначно будемо имали довољно времена. Он се већ догађа на познатом путу, поред људи које волимо и у граду кроз који пролазимо мислећи да ћемо га пажљивије погледати неки други дан.

Шквер је и даље ту.

Питање је јесмо ли ми.

Херцег Нови нам не фали. Ми понекад фалимо њему.

Стара латинска изрека каже: Уби бене, иби патриа – гдје је добро, ту је домовина.

Република ју је превела на новски:

Уби бене, иби Шквер – гдје је добро, ту је Шквер.