Banja Igalo počela je pod murvomБања Игало почела је под мурвом
Ovo je peti dio serijala o porodici Janković, Igalu i ljudima koji su učestvovali u nastanku mjesta kakvo danas poznajemo.Ово је пети дио серијала о породици Јанковић, Игалу и људима који су учествовали у настанку мјеста какво данас познајемо.
Ovo je peti dio serijala o porodici Janković, Igalu i ljudima koji su učestvovali u nastanku mjesta kakvo danas poznajemo. Prethodne nastavke pročitajte OVDJE, OVDJE, OVDJE i OVDJE.
Kada se rat završio, završavao se i jedan dio života Miloša Jankovića u Igalu.
U autobiografiji „Čovjek sa Jadrana“ piše o osjećaju da se život njegove porodice na toj obali više ne može vratiti na ono što je bio. Sa Jasnom i djecom odlazi u Dubrovnik, a potom će njegov put preko Jadrana voditi prema Italiji i kasnije Americi.
Igalo je ostalo iza njega.
U Igalu je ostao hotel koji je njegov otac Špiro podigao vjerujući da nekoliko kuća uz obalu može postati ljetovalište.
Milošev život krenuo je drugim putem.
Priča o banji se nastavila.
Povratak na Sutorinu
Godine 1949. na prostoru današnje Stare banje počelo je da radi banjsko i klimatsko lječilište.
Na njegovom čelu bio je dr Svetozar Živojnović, jedan od ljudi koji su se prirodnim faktorima Igala bavili još prije rata.
Ako se današnji Institut zamisli kao velika zdravstvena ustanova, teško je povjerovati kako je izgledao njegov početak.
Uz Sutorinu stajala je mala zgrada od oko četrdeset kvadratnih metara i stara šupa. U nekoliko prostorija trebalo je smjestiti ambulantu, upravu, pacijente i terapiju.
Blato se zagrijavalo napolju, u velikoj metalnoj posudi postavljenoj na gvozdeno postolje.
Čekaonica je bila pod murvom.
U njenom hladu preko kamenja su položene daske na kojima su pacijenti sjedjeli čekajući terapiju.
Oni snažniji uzimali su lopate, ulazili u plićak i vadili blato. Vadili su ga i za sebe i za one koji to nisu mogli.
Živojnović ga je zvao „crnim lijekom“.
Tako je izgledao početak Banje Igalo.
Bez velikog ulaza, recepcije i terapijskih blokova.
Sa murvom, nekoliko dasaka, lopatama i blatom iz mora.
Hotel koji je čekao drugu ulogu
A onda se u istoriju banje ponovo vratila porodica Janković, ovoga puta kroz zgradu koju je ostavila za sobom.
Hotel „Igalo“ je poslije rata nacionalizovan.
Nacionalizacija hotela bila je dio poslijeratnog sistema u kojem je privatna imovina širom Jugoslavije prelazila u državne ruke. Za porodicu Janković to je značilo gubitak onoga što su Špiro i Miloš godinama stvarali, ulagali i zamišljali kao porodičnu budućnost. U njihovom sjećanju taj čin ostao je kao duboka nepravda.
Hotel koji su podigli iz ljubavi prema Igalu i vjere u njegovu budućnost postao je prvi stacionar banje. U sobe namijenjene gostima ušli su pacijenti. Prirodni faktori koje su pomagali da se istraže postali su osnova liječenja. Mjesto za koje su vjerovali da može postati poznato daleko izvan Boke upravo je tim putem počelo da ostvaruje njihovu zamisao.
Jankovići su izgubili hotel, ali ideja zbog koje su ga gradili nije nestala. Na jedan bolan i surov način, njihova ljubav prema Igalu ipak je pronašla put da nadživi njihovu imovinu.
Možda je upravo u tome najteža i najljepša ironija ove priče: ono što im je oduzeto nastavilo je da radi za budućnost mjesta kojem su željeli da pripada.
Banja je počela da mijenja Igalo
Lječilište je 1949. počelo sa svega 11 zaposlenih, u nekoliko skromnih prostorija uz Sutorinu. Međutim, broj ljudi koji su dolazili na liječenje rastao je, a sa njim i potreba za novim smještajem, vodom, strujom i uređenim prostorom.
Već 1951. lječilište dobija još jedan objekat za pacijente. U istom trenutku postaje jasno da se više ne planira samo proširenje banje, već razvoj čitavog Igala kao zdravstvenog i turističkog mjesta.
Tu se u priču ponovo vraća arhitekta Nikola Dobrović.
Sa dr Svetozarom Živojnovićem još je prije rata razmatrao zamisao zdravstvenog centra u Igalu. Sada je dobio priliku da tu ideju razvije u mnogo većim razmjerama: 1951. godine radio je na urbanističkom planu koji je trebalo da odredi kako će se oko banje razvijati cijelo naselje.
Kako je lječilište raslo, mijenjalo se i mjesto. Proširivan je nekadašnji Hotel „Igalo“, kaptirani su izvori mineralne vode, dovedena je pijaća voda sa izvorišta Lovac u Mojdežu, a podignute su trafo-stanica, meteorološka stanica i upravna zgrada.
Banja tako više nije bila samo ustanova smještena u Igalu.
Počela je da određuje kako će Igalo izgledati.
Na početku je bila murva
Sve što je došlo poslije – nove zgrade, terapijske sale, smještajni kapaciteti, voda, struja, stručnjaci i razvoj cijelog naselja vremenom su zasijenili istinu i početak.
Zato vrijedi vratiti sjećanja pod onu murvu.
Ispod nje nekoliko ljudi na daskama.
Ispred njih plićak.
U rukama lopate.
Čitajte u šestom nastavku: Šta danas znamo o igaljskom blatu
Ово је пети дио серијала о породици Јанковић, Игалу и људима који су учествовали у настанку мјеста какво данас познајемо. Претходне наставке прочитајте ОВДЈЕ, ОВДЈЕ, ОВДЈЕ и ОВДЈЕ.
Када се рат завршио, завршавао се и један дио живота Милоша Јанковића у Игалу.
У аутобиографији „Човјек са Јадрана“ пише о осјећају да се живот његове породице на тој обали више не може вратити на оно што је био. Са Јасном и дјецом одлази у Дубровник, а потом ће његов пут преко Јадрана водити према Италији и касније Америци.
Игало је остало иза њега.
У Игалу је остао хотел који је његов отац Шпиро подигао вјерујући да неколико кућа уз обалу може постати љетовалиште.
Милошев живот кренуо је другим путем.
Прича о бањи се наставила.
Повратак на Суторину
Године 1949. на простору данашње Старе бање почело је да ради бањско и климатско љечилиште.
На његовом челу био је др Светозар Живојновић, један од људи који су се природним факторима Игала бавили још прије рата.
Ако се данашњи Институт замисли као велика здравствена установа, тешко је повјеровати како је изгледао његов почетак.
Уз Суторину стајала је мала зграда од око четрдесет квадратних метара и стара шупа. У неколико просторија требало је смјестити амбуланту, управу, пацијенте и терапију.
Блато се загријавало напољу, у великој металној посуди постављеној на гвоздено постоље.
Чекаоница је била под мурвом.
У њеном хладу преко камења су положене даске на којима су пацијенти сједјели чекајући терапију.
Они снажнији узимали су лопате, улазили у плићак и вадили блато. Вадили су га и за себе и за оне који то нису могли.
Живојновић га је звао „црним лијеком“.
Тако је изгледао почетак Бање Игало.
Без великог улаза, рецепције и терапијских блокова.
Са мурвом, неколико дасака, лопатама и блатом из мора.
Хотел који је чекао другу улогу
А онда се у историју бање поново вратила породица Јанковић, овога пута кроз зграду коју је оставила за собом.
Хотел „Игало“ је послије рата национализован.
Национализација хотела била је дио послијератног система у којем је приватна имовина широм Југославије прелазила у државне руке. За породицу Јанковић то је значило губитак онога што су Шпиро и Милош годинама стварали, улагали и замишљали као породичну будућност. У њиховом сјећању тај чин остао је као дубока неправда.
Хотел који су подигли из љубави према Игалу и вјере у његову будућност постао је први стационар бање. У собе намијењене гостима ушли су пацијенти. Природни фактори које су помагали да се истраже постали су основа лијечења. Мјесто за које су вјеровали да може постати познато далеко изван Боке управо је тим путем почело да остварује њихову замисао.
Јанковићи су изгубили хотел, али идеја због које су га градили није нестала. На један болан и суров начин, њихова љубав према Игалу ипак је пронашла пут да надживи њихову имовину.
Можда је управо у томе најтежа и најљепша иронија ове приче: оно што им је одузето наставило је да ради за будућност мјеста којем су жељели да припада.
Бања је почела да мијења Игало
Љечилиште је 1949. почело са свега 11 запослених, у неколико скромних просторија уз Суторину. Међутим, број људи који су долазили на лијечење растао је, а са њим и потреба за новим смјештајем, водом, струјом и уређеним простором.
Већ 1951. љечилиште добија још један објекат за пацијенте. У истом тренутку постаје јасно да се више не планира само проширење бање, већ развој читавог Игала као здравственог и туристичког мјеста.
Ту се у причу поново враћа архитекта Никола Добровић.
Са др Светозаром Живојновићем још је прије рата разматрао замисао здравственог центра у Игалу. Сада је добио прилику да ту идеју развије у много већим размјерама: 1951. године радио је на урбанистичком плану који је требало да одреди како ће се око бање развијати цијело насеље.
Како је љечилиште расло, мијењало се и мјесто. Прошириван је некадашњи Хотел „Игало“, каптирани су извори минералне воде, доведена је пијаћа вода са изворишта Ловац у Мојдежу, а подигнуте су трафо-станица, метеоролошка станица и управна зграда.
Бања тако више није била само установа смјештена у Игалу.
Почела је да одређује како ће Игало изгледати.
На почетку је била мурва
Све што је дошло послије – нове зграде, терапијске сале, смјештајни капацитети, вода, струја, стручњаци и развој цијелог насеља временом су засијенили истину и почетак.
Зато вриједи вратити сјећања под ону мурву.
Испод ње неколико људи на даскама.
Испред њих плићак.
У рукама лопате.
Читајте у шестом наставку: Шта данас знамо о игаљском блату